Три старице опстају на згаришту мартовског погрома: Моле се и за непријатеље, да савладају зло у себи

Манастир Успења Пресвете Богородице, у готово самом центру Ђаковице, у некадашњој Српској улици, опасан је високим зидом. Светиња чува трагове Српства у овом граду.

Када се по отварању високе металне капије закорачи у двориште православног храма, наилази се на импровизовани полицијски пункт. У њему обично дежура по један припадник косовске* полиције.

Ипак, двијема монахињама и једној искушеници „чувари“ не представљају неко обезбеђење. Јер изван капија не смију, а црква и манастирски конак, као и унутрашње двориште, окружују вишеспратнице са чијих прозора се као на длану види манастирска порта.

Не размишљамо о страху. Важно је да црква посвећена Успењу Пресвете Богородице буде отворена. Да звони црквено звоно и да је светиња жива. Можда ће се верници с временом ослободити и почети да долазе у већем броју – причају монахиње, које не желе да се експонирају и говоре за јавност.

Објашњавају да их посећују углавном расељени Срби из Ђаковице, који о већим празницима долазе до Високих Дечана и Пећке патријаршије. Зато и кажу да су најжељније верника.

Посвећене молитвама за свој народ, монахиња Теокиста каже да се моле и за непријатеље. Да савладају зло у себи и да схвате да зло никоме никада није донело добро, нити га може донети. И игуманија Јоаникија у једној од просторија конака у којој примају госте, седећи за трпезаријским столом, опомиње да се и наш народ мора вратити правим вредностима.

– Наша православна вера је најјача, али смо се ми отуђили од ње. Најбитније је да ми никога не нападамо, већ да се бранимо и да бранимо оно што је наше – присећамо се речи мати Теокисте приликом претходне посете, која нам је говорила о вери и молитвама које су, како нам је објаснила, наши разговори са Богом.

Цитирајући патријарха Павла, да ће нам бити боље када и ми будемо бољи, схватамо да молитве монахиња и искушенице Васиљке Перић у изолацији манастира посвећеног Пресветој Богородици имају додатну тежину. Светињу ријетко напуштају. Одлазе једино на литургију у Високе Дечане када монаси дођу по њих.

Захваљујући монасима који им доносе храну, неопходне лекове и остале потрепштине, три старице опстају у овом манастиру, обновљеном на месту где је у мартовском погрому 2004. године спаљена црква. У обновљеној светињи бораве неколико последњих година. Посвећене молитвама, надају се да ће их обилазити још више верника, али и да ће расељени Срби почети да се враћају својим некадашњим домовима.

– Монахиње и манастир нам представљају једино уточиште када се процени да можемо безбедно да одемо у организовану посету овој светињи. Она је једино место које можемо да обиђемо у нашем граду и зато смо захвални монахињама које, упркос свему, опстају у њој – причају нам расељена лица из Ђаковице, и подсећају да се крајем претходне године упокојила бака Нада, како су је од милоште звали верници, која је претходних година дочекивала са радошћу расељене када обилазе свој храм.

Заузимају и гробља

У Ђаковици је до 1999. године живјело 12.500 Срба, док су данас старице у манастиру – једине Српкиње. У некадашњој Српској улици било је 2.000 српских домова, од којих су многи срушени или узурпирани. На месту срушених српских кућа направљене су нови велелепни објекти. Ни српска гробља нису поштеђена вандала. На једној од парцела где су били српски споменици саграђена је вишеспратна зграда Општинског суда, док је црква у центру града срушена до темеља.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: