Три столице из српске књижевности

Пише: Никола Маловић

Дуго нисам знао да је управо столица јединица намјештаја, а не сто или кревет. Један од најбољих савјета добио сам прије 20 година када сам купио први компјутер, не рачунамо ли играчке попут ZX Spectruma из времена 80-их година прошлог вијека. Пријатељ ми је рекао: на свему можеш да штедиш, само немој на компјутерској столици.

И био је у праву.

Двадесет година сједим на анатомској столици коју сам подмазивао, временом утезао, и из плаве, тапацирањем, конвертовао у бокешкозелену боју, да бих, недавно, из жеље да након 20 година видим постоји ли данас нешто анатомскије и боље, у једном заиста опремљеном салону намјештаја постао потпуно разочаран: од свих модерних 50 модела, моја је стара столица била и даље удобнија. У њој пишем текст што слиједи.

Пазимо…

Прича о три столице у српској књижевности почиње онога тренутка када сам као студент опазио у Пекићевој књижевној радњи да је његовог јунака, најбољег међу столарима, у причи „Мегалос Масторас и његово дело“, обишао сам đavo, с овим потраживањем: Хоћу да ми направиш до те мјере савршену столицу у коју кад чељаде сједне, пожели да не устане.

За цијену, клети наручилац није питао. Тај је вазда имао пара.

У наставку се Мегалос Масторас, Грк из времена средњовјековне куге, даје на посао, и као најбољем међу свима мештрима полази му за руком да направи управо такву столицу у коју кад чељаде сједне, пожели да не устане.

Кад је видио колико и сам ужива у рукотворини, Мегалос Масторас је столицу одлучио да задржи за себе, јер је била апсолутно савршена, а наручиоцу је направио копију тога уникатног ремек-дјела.

Но како је немогуће човјеку да превари vragа, Мегалос је Масторас пострадао од корона вируса као у најмању руку некооперативан сарадник. Јесам ли то без паре и динара рекао да је умро од корона вируса? Пардон, пострадао је од пандемије куге…

Године 2001. постао сам професор у древној которској Поморској академији. Наслиједио сам кабинет бр. 201, у коме сам и ја некад стицао наук из језика и књижевности.

Све је у учионици били савршено, ново, без оштећења, јер је најбоља школа у Боки била и најбоља школа у Црној Гори, али је имала у мом оку једну баш велику фалинку. Расклиману професорску столицу.

На опште одушевљење кадета који увијек воле онеобичени моменат, узео сам руком ту расходовану јединицу намјештаја за врат, подигао је и казао:

„Недопустиво је да професор древне которске Поморске академије сједи на столици која није управо репрезентативна. Дајем вам ријеч да ћу написати Апел и окачити га јавно у Зборници: Професор Поморске академије заслужује достојну професорску столицу!“

Написао сам Апел, можда први којега су сви чланови Наставничког вијећа с ногу читали као занимљиво штиво, не само због Мегалоса Мастораса, јунака из дописа, него и зато што су постали свјесни да су и њихове столице по кабинетима јединице намјештаја такође. Па је ваљало да и оне, је ли, буду замијењене.

Дакако, прво је кабинет бр. 201 добио нову, анатомску столицу. Потом су квалитетним столицама опремљени и остали кабинети по Поморској академији.

Но то су била времена у којима се иза брда ваљао тзв. црногорски језик, што сам опазио кад су са зидова нестали и Свети Сава који се на путовања до Свете земље отискивао увијек из Боке, и Свети Никола – на икони са бродом у позадини, заштитник свих хришћана, и Срба кадета, и Црногораца, и Хрвата.

Са професорске столице која је постала најпознатији основни комад намјештаја у Поморској академији, устао сам својевољно 2005. године јер сам видјевши какви таласи долазе, од 2004. почео да сједим пак на двије столице. Са супругом сам основао Књижару Со, и преселио се у Херцег Нови.

Одлучио сам да се окушам у културној мисији увезивања класичног књижарсва, форматираног издаваштва и властите све награђиваније књижевности.

Хецегновска Књижара Со постала је током 16 година интелектуални барометар, простор свјестан ко јој јесте, а ко није за све вријеме дошао у походе. Сви који су дошли, постали су дио приче.

Ових је јесењих дана, у вријеме када се због пандемије генерисаног вируса и политичке куге по први пут не одржава Београдски сајам књига, рестаурисана столица Књижаре Со нашла своје коначно мјесто у Адлигату – Музеју књига и путовања.

Прије неголи пријавим ко је све сједао у њој, ваља казати како судбина столице из Књижаре Со још није исписана до краја. Књижевност, по Павићу, у будућност не води писац него читалац. Директор Адлигата и свјетски путник, Виктор Лазић, обећао је да ће посад свако моћи да у Музеју књига и путовања сједне у столицу Књижаре Со, и на се тај се начин конектује с енергијама потеклим с Приморја, увезаним с копном, јер се слана јединица намјештаја сада налази у Београду.

Ко је све сједао на столици херцегновске Књижаре Со

(По звању или статусу у тренутку доласка)

О. Стефан Миленковић, игуман ман. Зочиште са Косова, Михајло Пантић, универзитетски професор и писац; Саша Илић, доцнији добитник НИН-ове награду за књижевност; Исидора Бјелица, списатељица; Наташа Марковић, власница Издавачке куће Плави јахач и списатељица; Стеван Копривица, универзитетски професор и драмски писац; Игор Маројевић, писац; Зоран Хамовић, власник Издавачке куће Клио; Момчило Мома Митровић, власник Издавачке куће Партенон; Гојко Божовић, пјесник и власник Издавачке куће Архипелаг; Флавио Ригонат, власник Издавачке куће Лом; Душко Вујошевић, кошаркашки тренер; Драган Николић, глумац; Мартин Памер, амбасадор Аустрије у Црној Гори; Драган Хамовић, пјесник; Миљенко Јерговић, писац; Петар Живадиновић, власник Издавачке куће Паидеја; Владета Јеротић, академик; Јелена Жигон, глумица; Владимир Кецмановић, писац; Урош Петровић, писац; о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије; Немања Ротар, писац; Дејан Стојиљковић, писац; Бранко Збутега, адмирал београдског органка Бокељске морнарице; Ђорђе Малавразић, гл. и одг. уредник Радио Београда 2; Љиљана Хабјановић Ђуровић, списатељица; Дара Џокић, глумица; Томо Катурић, капетан дуге пловидбе и златни филателиста; Александар Јерков, универзитетски професор и књижевни критичар; Марина Јовићевић, генерални конзул Србије у Херцег Новом; Зоран Лутовац, амбасадор Србије у Црној Гори: Ненад Шапоња, власник Издавачке куће Агора; Дарко Танасковић, универзитетски професор и амбасадор; Марко Танасковић, писац; Мило Ломпар, универзитетски професор и књижевни критичар; Милан Тодоровић, власник Издавачке куће Магелан прес и свјетски путник; Душан Петричић, карикатуриста; Слободан Владушић, универзитетски професор и писац; Злата Бојовић, универзитетски професор, историчарка књижевности; Зоран Пеневски, писац; Новица Јевтић, власник Издавачке куће Евро-Ђунти; Александар Гаталица, добитник НИН-ове награде за књижевност; Горан Гоцић, добитник НИН-ове награде за књижевност; Ивана Димић, добитница НИН-ове награде за књижевност; Владимир Пиштало, добитник НИН-ове награде за књижевност; Светислав Басара, добитник НИН-ове награде за књижевност; Ненад Атанацковић, сувласник Издавачке куће Вулкан; Синиша Луковић, новинар и бокељолог; Јасминка Петровић, списатељица; Ратко Божовић, универзитетски професор; Вида Огњеновић, списатељица, предсједница српског ПЕН-а; Вања Булић, телевизијски водитељ и писац; Влада Арсић, писац; Живојин Ракочевић, пјесник и херој са Косова и Метохије; Лазар Средановић Дикан, стрип-цртач; Андрија Прлаиновић, златни ватреполиста; Милорад Маловић, бокешки берберин; Миодраг Зец, универзитетски професор; Мирко Демић, писац; Зорица Стабловић Булајић, власница Издавачке куће Hesperia Edu; Младен Станковић, преводилац са класичних језика; Мухарем Баздуљ, писац; Небојша Рашо, бокељолог; Павле Зелић, писац; Петар Палавршић, бокељолог; Никола Петровић, црногорски принц; Ерленд Лу, норвешки писац; Драгана Иљукић, директорка београдске Филолошке гимназије; Михаило Меденица, новинар; Хаџи Ненад Маричић, глумац; Љиљана Кадић, амбасадорка; Владимир Димитријевић, православни мислилац; Војо Станишић, власник Издавачке куће Јасен; Зоран Живковић, писац; Светлана Градинац, један од оснивача Адлигата – Музеја књига и путовања; Ненад Јовановић, први човјек који је опливао Боку Которску; Велибор Фулурија, пјесник и полиглота; Никола и Викторија Маловић, оснивачи херцегновске Књижаре Со

(Избор: 2004 – 2020)

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: