Три века од рођења енциклопедисте Дидроа

Дени Дидро, инспиратор, уредник и један од аутора велике француске “Енциклопедије”, првог великог лексикографског захвата у историји, рођен је 5. октобра 1713. године у Лангру, Шампања (Француска).

Његово име постало је нека врста синонима за епоху просветитељства, због чињенице да је Дидроово животно дело имало пресудан утицај на буђење духова који ће довести до обликовања другачијег лика Француске и Европе, и до стварања система вредности који данас зовемо – грађанско друштво.

Његов отац, успешан занатлија, усмеравао га је под окриље цркве. Отуда је био полазник језуитске школе, што га је, чини се, одредило, али у супротном смеру од намера његових учитеља.

Имао је широка, разуђена интересовања, бескрајну интелектуалну радозналост, али и ретку особину необузданих духова – истрајност.

Проучавао је филозофију, математику, језике и класичне и живе. Живео је ван важећих конвенција, стилом карактеристицним за тадашње париске интелектуалце.
Већ његово прво ауторско дело “Филозофске мисли” спаљено је одлуком тадашњег париског суда (парламента) јула 1746.

Одважио се, већ тада, да нагласи да фанатизам није вера, и да је вишак искључивости, са такозваним верским мотивима, неспојив са суштинском вером.
Претходно је превео “Историју Грчке” Стенијана, а затим део шестотомног Медицинског речника” Џејмса Лондона.

У предговору једне књиге енглеског мислиоца Шафтсберија 1745. први пут је јавно изнео хијерархију вредности по којој је познат.

До почетка писања и објављивања Енциклопедије дошло је након што је француски издавач Бретон одлучио да објави превод британске “Циклопедије или Универзалног речника уметности и науке” из 1727. године.

То се дело појавило као двотомни општи појмовник науке и уметности. Бретон је тако Дидроа одредио за главног уредника превода.

Тако се родила идеја да се наместо скромног појмовника направи широка општа енциклопедија свих познатих знања.

Лексикографска дела постојала су и раније, још је Исидор Севиљски (560-636) аутор “Етимологија” створио једно такво дело, а слична настојања видна су још код античких аутора.

Ипак, овом идејом и прегнућем Дидро је занавек задужио цивилизацију. Он је први створио велико свеобухватно дело те врсте.

Позив на претплату нове велике енциклопедије уследио је 1750. Претходно, Дидро је окупио групу изузетних духова, попут математичара Жана Даламбера, Жана Жака Русоа, Шарла Монтескјеа.

Фебруара 1752. две до тада штампане свеске осуђене су на уништење због, како је оцењено, противклерикалних, а отуда и противдржавих назнака.
Уследила је борба која ће трајати годинама. Трећа свеска се ипак, легално, појавила 1753. па потом сваке године по један том.

Године 1759. поново је дошло до забране због једног Даламберовог текста на тему Женеве, познатог калвинистичког средишта.

Дидро је наставио борбу и рад, временом стекао је и изузетна пријатељства попут Катарине Велике, или пруског краља Фридриха ИИ.

Читав посао око објављивања Енциклопедије, са свим пратећим додацима окончан је 1774. али је велики део посла обављан илегално, упркос забранама.
Читав рад, обима 28 томова, садржи преко 70.000 одредница, односно чланака и више од 3.000 илустрација.

Неуморни Дидро успео је притом да објави и низ ауторских дела: “Писмо о слепима на поуку онима који виде”, “Разговор Даламбера и Дидроа”, “Мисли о тумачењу природе”, “Даламберов сан”, “Жак фаталиста”, “Рамоов синовац”, “Салони”.

Умро је 31. јула 1784. године у Паризу где је и сахрањен, али су његови посмртни остаци, због девастације током револуционарног хаоса, коначно смештени у колективну гробницу. Тако је, на неки начин, постхумно, и сам Дидро постао жртва својих идеја.

Знаменито француско издавачко предузеће “Ларус”, чувено по лексикографским делима, данас се сматра настављачем традиција енциклопедијског прегнућа Денија Дидроа и његових сарадника.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: