Трилер у Црној Гори

Пише: Славиша Чуровић

Црна Гора је као скоро слијеп Џо Фрејзер против Мухамеда Алија у Манили, има томе скоро 50 година.

Трилер у Манили је била епска битка два стила, двије школе бокса, два начина размишљања и на концу, битка између два бивша најбоља друга.

Побиједио је онај који је видио те ноћи да ће онај други одустати, а обојица су били спремни да иду „до отказа“.

У боксу је тај термин оног значења да се иде до краја и отказа свих органа зарад побједе. Личи на смрт, а понекад је и доноси, много мање него у фудбалу, рагбију, кошарци, мада бокс дјелује суровије од свега набројаног.

Таква је и политичка арена у Црној Гори ових дана… Свако је спреман да крене до „отказа“ и дā и оно што нема да би добио оно што хоће, не размишљајући куда би се након свега могло и морало ићи након битке. Јер живот траје и после. Додуше, ако се преживи иста. Политичка и свака друга…
Но…

Мухамед Али је, те ноћи у Манили, крајичком ока видио да на крају, претпоследње, 14. рунде Фрејзерова екипа хоће да баци пешкир и преда се, иако је и он сам баш у том моменту мислио исто говорећи Анђелу Дандију (свом тренеру и свемоћном гуруу бокса) који се сагласио са њим секунд раније да „сијече“ рукавице јер не може даље. Данди је одмахивао и ипак узео маказе да кида рукавице и преда се…

Видјевши да ће противник то урадити, ношен својим ауторитетом у свом углу, рекао је: „Стани, Фрејзер баца пешкир, ја настављам“. И би тако. Иако је резултат био 8-6 за Фрејзера, прије те 15-те и последње рунде…Фалило је још само три минута да буде Бог бокса… Но…

Фрејезер је и сам хтио да настави, а за његово сљепило на десно око прије меча знали су само они из угла и он сам, али када му је Али и лијево око затворио, знали су да ни инстинкт великог борца какав је био не помаже када се не види ништа.

И… бацили су пешкир… Предали су се… или предали су Фрејзера.

Он сам, касније, проклињао је себе самог до краја живота што није имао ауторитет да „свом углу“ и тренеру каже „Не, идем до краја“. Никад то није рекао, а сви смо то знали. И знамо.

Како год, резиме битке је био – Али је у историји времена и побједник (иако ће након меча мокрити крв мјесец дана и добити прве знаке Паркинсонове болести од удараца које је систематски примао) Фрејзер је бивши шампион и историјски бивши боксер, иако незаборављен за сва времена.

Јер побједник је само један, без обзира на цијену…

Мања цијена је била Фрејзерова, по живот и здравље, већа је Алијева, по патњи коју је касније добио, побиједивши непобједивог. Била је историјска, та Алијева побједа. И Фрејзеров пораз, дакако.

Али иста та „учитељица живота“ , историја, је направила од Алија инвалида и хероја, од Фрејзера камен и трагичног јунака који је трајао до краја бивши то. Притом, парадоксално и неумољиво, помогавши овом првом да буде безвремен. Јер мораш побиједити бољега од себе да би био то. Бољи и онај који види даље.

Вратимо се на црногорску политичку арену и њен трилер…

Не знам ко ће бити кремен камен у Ценој Гори, нити наслућујем ко ће са инвалидитетом наставити борбе кроз политички живот у истој земљи, али је сигурно да су два угла, са тренерима поред себе спремна да иду „до отказа“ и нема тога ко ће их зауставити у тој скоро па самоубилачкој накани.

Ко ће свом тренеру и тиму моћи да се супротстави својим силним ауторитетом, као Али те ноћи у Манили, а ко не, као Фрејзер ?

Има само једна истина… Безвремена…

Побиједио је онај ко је имао ауторитет и који је користио сопствене очи да види ситуацију.

Није побиједио онај коме су други доносили одлуке и отварали очи…

Судбина!!! О, да!!! Али и петља да се крене и кад се не може, у доношење одлука. И кад смије да се каже „Не „, иако је нелогично у том трену… Или „Да, идем даље иако је нелогично“.

Тако је то, баш данас, баш у Црној Гори, мјесец дана прије крајњег рока за формирање Владе.

Секунданти раде шта им кажу тренери, додаваоци воде не мисле већ аутоматизовано раде свој посао који им намећу секунданти, менаџери трљају руке, а прост народ, илити навијачи урлају и чекају у дивљем саспенсу коме ће се на крају последње рунде подићи рука у знак побједе…

Неки би вољели да је неријешено, јер је битка епска…

Баш као у Црној Гори данас… Али тога нема кад се иде „до отказа“.

Како год, 20 година после битке у Манили, када су питали Мухамеда Алија: „Са ким би пошао у рат на живот и смрт?“ , одговорио је једва разумљиво, притиснут Паркинсоновом болешћу: „Са Џоом Фрејзером“.

Овај други је имао телефон који је за мелодију звона имао дрхтави Алијев глас: „Летим као лептир а убадам као оса“ , смијао се томе и говорио: „Ја сам га овако унаказио па се не разумије док се тресе“.

Како год, Али је палио олимпијски пламен 1996-те побиједивши систем и сегрегацију расну и сваку другу, религијску дакако, а Фрејзер је у Филаделфији чекао пензију сам и заборављен.

Ко је, на крају, добио? А ко је, на крају изгубио?

Изгубио је онај који се не памти као побједник, добио је онај који се дрзнуо да каже : „Идем до краја“.

Не знам како би могло то да буде наравоученије за наше народне трибуне који су нам скинули ношени народом, тегове 30-тогодишње тираније диктатора из Растока, али можда могу у мору секунданата, менаџера, водоноша и тренера, али и публике, видјети супротни угао и сачекати да пешкир падне од силине удараца које су међусоно задали.

Или би могли рећи ауторитативно „Не“ свом углу и тренерима. Па да пробају своју срећу сами… И на фору.

Можда би могли да схвате праву поуку, а она је саздана у оној реченици коју је Али изговорио једва чујно након 20 година од епске битке.Да би само са својим противником из Маниле ишао на све или ништа.Архинепријатељем, тако истим а тако другачијим од себе.

Данас је Манила и трилер баш у Подгорици. Онај прави, боксерски је био 01.10.1975…

Овај наш, политички трилер је ових дана на талону. Само да се уговори датум коначног обрачуна и датум проглашења побједника и пораженог…

Једно без другог не може, а морају бити слични да би битка била историјска, као што и јесте у Црној Гори данас, у Манили јуче.

„До отказа“…Бокс.

Личи на „Са штитом или на њему“ што су употребљавали Спартанци. За рат.

Или… Са нама или против нас. Као у Црној Гори ових дана…

А Црна Гора и Спарта… Можда више нису исто.

Јер имају тренере који боље виде.

Чак и кроз ове Термопиле. Политичке. Црногорске. И српске, дакако.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: