Трновите стазе поглавара српске цркве

Пише: Мишо Вујовић

“Такнуто – макнуто”, каже мудрост. Избор патријарха је завршен. И то је готова прича. Наша света црква, следећи Божје заповести, у овим тренуцима мора демонстрирати јединство. Патријарх, мудрост и смирење.

Праштање, као вертикалу. Љубав, пастирску, братску, јеванђелску.

И то је обавеза свих који желе добро српском народу у чијем трајању, у тешким историјским ломовима, егзодусима, сеобама, устанцима, ратовима и слободама, Српска православна црква, и гологлава и обезглављена, није узмицала. Заједно са народом делила је све. Невољу понајвише.

Представљала је, и у борби и у збегу и у туђини, непокориво парче отаџбине, пркоса, поноса и судњег часа.

Сам чин избора трајао је кратко, уз дугу лобистичку и медијску припрему – предуго. Као за председничке изборе. Избор патријарха, по традицији, оставља отиске државе. Сваке. И оне средњовековне, моћне, и окупаторских, и краљевине Југославије, када је изабран “подобни” Варнава, који није могао да “прогута” Конкордат са Ватиканом, те се, под до сада неразјашњеним околностима, упокојио у јеку Конкордатске кризе.

Новозабрани патријар Порфирије (Парић)ни по чему се не може дисквалификовати. Напротив. Неупутна је његова достојност. Примерен тренутку и савременим изазовима државе и цркве. Патријарх Порфирије је динамичан, елоквентан, урбан и образован епископ, који је показао изузетне организационе способност. Има политичког искуства,зна шта је снага цркве, али и моћ државе.
И ова мала хроника о животу поглавара Српске православне цркве настаје са убеђењем да се ниједан Србин, а камоли патријарх, неће одрећи Космета. Комунистичке власти су протежирале патријарха Германа, али нису успеле да га наговоре на цепање цркве и стварање посебних цркава по републикама. План је био да се, након епархија у Макединији, формира православна црква у Црној Гори, чему се енергично супротставио митрополит Данило Дајковић, уз пуну подршку патријарха Германа.

“Избори су формалност, ако се добро организују”, говорио је Черчил.

Од успостављања редовног стања у Српској цркви 1920. године, обнављањем Пећке патријаршије и устоличењем митрополита Краљевине Србије, Димитрија Павловића, у трон српског патријарха, патријарх Порфирије, биће осми, односно 64. поглавар српске цркве, која је, од добијања аутокефалности 1219. године до данас, имала 11 архиепископа и 53 патријарха.

У почетку беху племићкога рода, хиландарски монаси и игумани. Многи су постали светитељи, мученици чије животне судбине показују сву драматичност историјског кода српског националног бића.

У трон самосталне цркве први је ушао Свети Сава, након добијања Томоса о аутокефалности од Никејског патријарха. Са именом Сава столовало је пет архипастира СПЦ, три архиепископа и два патријарха. Последњи Сава V потписивао се као патријарх Срба и Грка.

Арсенија је било такође пет, један архиепископ Арсеније I Сремац, наследник Светог Саве и четири патријарха. Међу њима Арсеније Чарнојевић и потоњи Арсеније Стојковић, који је два пута биран али никада није устоличен због одбијања Бечког цара да потврди избор.

Српском црквом су управљала четири Данила, од којих су се нарочито истицали Данило II и Данило III, аутор знамените “Похвале кнезу Лазару”. Данило II словио је за великог неимара и прегаоца. Као епископ служио је опело Јелени Анжујској 1314. у Грацу, а њеном сину, Милутину, 1321. у Бањској. Мирио је завађену браћу, краљеве Драгутина и Милутина, али и оца и сина, Милутина и Стефана Дечанског. Крунисао је за краља Душана, потоњег цара српског.
Имали смо и пет Гаврила, од Гаврила I Рајића, који се подједнако борио и са папским мисионарима и са турским освајачима, да би га на крају, оклеветаног, обесили Турци, до Гаврила Дожића, који је интерниран у нацистички логор Дахау. Почетком прошлог века, патријарх Гаврило Дожић, стамени Морачанин, имао је у Хиландару окршај са бугарским монасима под чијом се узурпацијом два века налазио овај свети српски манастир.

Столовало су и три Јаникија. Јоаникије I ученик Саве II наследио је смењеног Данила I, да би након четири године и сам био детронизован од стране краља Драгутина, који је збацио са престола свога оца Уроша I. Јоаникије II био је први српски патријарх у време кад је архиепископија подигнута на ниво патријаршије, на сабору у Скопљу, 1346, где је, недељу дана касније, миропомазао Душана, приликом крунисања за цара. Након нове сеобе Срба под Арсенијем IV, турци на Пећки престо доводе Јоаникија III, Грка из Цариграда. Он ће се, након седам година и похаре српских светиња, вратити у Цариград, где је 1761. постао Царигадски патријарх, али за кратко. Две године касније, повукао се са трона и отишао у манастир, где се и упокојио.

Међу наметнутим грчким патријарсима у Пећи остаће упамћен Кирило II, доведен од стране Турака по смени патријарха Гаврила IV. Патријарх Кирило II је, након четворогодишње владавине, Пећку патријаршију оставио у огромним дуговима, што је приморало српске епископе на челу са, касније изабраним за патријарха, Василијем Бркићем – Јовановићем, да га свргну. Патријарх Василије ће, недуго потом, бити оклеветан код турских власти да је шпијун, што је резултирало његовом сменом и заточеништвим на Кипру.
Имали смо и два Германа. Патријарх Герман Анђелић, уместо “Његова Светост”, постаје “Његова Неминовност”, због игнорисања Бечког двора да аминује резултате избора за српског патријарха, након повлачења патријарха Прокопија. Најпре је на црквено-народном збору 1881. изабран епископ будимски Арсеније, што је Беч игнорисао. На поновљеним изборима победио је епископ горњокарловачки Теофан са 53 гласа у односу на 11 гласова епископа Германа, кога је, и поред противљења српске цркве, цар Јосиф именовао за патријарха. Патријарх Герман је важио за веома образованог човека, полиглоту, филантропа…, али због начина како је тронизован никада није уживао углед код народа. Његов имењак патријарх Герман Ђорић, носио је надимак “црвени патријарх” због црквеног раскола и наводне блискости са комунистичким властима. Међутим, учинак патријарха Германа, у очувању цркве, у време перманентног прогона од стране комуниста, није занемарљив. Он је, након 26 година борбе и 88 поднетих молби, обиласка разних бирократских и функционерских адреса, 1984. успео да издејствује дозволу за наставак градње храма Светог Саве на Врачару.

По дужини владавине патријарх Герман и патријарх Арсеније III деле друго место са 32 године службе на челу цркве, одмах иза патријарха Пајсија са 33 године. Од архиепископа, наследник Светог Саве, Арсеније Сремац, водио је српску цркву три деценије, од 1233.-1263.

Родоначелник српске цркве, Свети Сава је личним примером цртао границе монашког подвига, понашања, молитвеног правила, смерности, пишући кодекс живота у манастирима: Хиландарски, Карејски, Студенички типик, Житије Светог Симеона, Служба Светом Симеону, Закониправило (Номоканон, Крмчија)…

Пролазећи кроз животне приче црквених архипастира, од Светог Саве до новоустоличеног патријарха Порфирија, сагледавамо космичку драму једног крстоносног народа и његове цркве.

Све ово и још много тога можете наћи у трећем допуњеном издању Принцип Преса “Српски архи пастири од 1219-2021”, која ускоро излази из штампе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: