Туга

Пише: Велимир Ераковић

Ваљда због тежине живота и једних и других, и Срба и Црногораца, Никшић постаје као и читава Црна Гора један тужни и бесудни град.

Ја нијесам песимиста, то сви знају. Борим се колико могу, волим да охрабрим пријатеље, иако сам себе, ако ћемо поштено, слабо чему могу научити.

Није тачно да Никшићани не вјерују у Св. Василија и остале свеце, али су им ето та позајмљена два еура важнија него било шта. Важније им је рекламирање по никшићком корзоу и некако смо сви на то навикли. Међутим, када пролазите градом осјетите да су сви ти осмјеси исиљени и да је туга оно што одише улицама.

Знате ли Никшићани да је умро Жаро Варајић? Као некадашњи играч ,,Сутјеске“ и дугогодишњи кошаркаш, без обзира којој је опцији Жарко припадао, имам обавезу да поменем најбољег кошаркаша Никшића икад.

Имам обавезу да поменем рекорд од 45 поена, без тројки, када је ,,Босна“ постала првак Европе. Имам обавезу да поменем његов мир који је нашао у Београду и оно господско чиме је одисао.

Није, уз остале никшићке косаркаше, било мирнијег човјека који је желио да да савјет и човјека који је више волио људе од мог Жарка. Кажем ,,мог“, јер је моја ујчевина из Озринића и због једне анегдоте када смо на Вучју имали јак тренинг, а невријеме и громови били ненормални.

Тада је тренер био највећи зналац црногорске кошарке Бале Балетић, човјек са јединим успјехом откако су се осамосталили, али незнанац у националном и црквеном смислу. Мада, колико је прочитао, написао као новинар, био тренер ,,Босне“, завршио тренерску школу у Америци, Бале зна и сигуран је да је Србин.

Анегдота је интересантна, јер Бале као ,,дрил-тренер“ није дао да се прекине тренинг, а ја сам узео своју опрему и лагано отишао у мотел. Као најмлађи, можда због таквог односа, иако сам био најбољи кадетски репрезентативац, нијесам направио каријеру, али ми још у ушима одзвањају ријечи Жара Варајића: ,,Бале болан, пушти ову дјецу да не кисну, неће то пола сата ништа промијенити“.

Туга никшићка траје и због велике немаштине која нас обузима и која сваким даном узима данак. Добра и поштена дјеца немају простора, имају приморје као опцију, неко ко мало боље учи Енглеску или Америку, а остали само прошњу од родитеља за неку цркавицу.
Најгоре је што се неће сјећати лијепих тренутака које смо ми имали, што се неће искрено дружити, најгоре је што неће искрено заплакати, искрено се насмијати и најгоре што овај мирис липе у њима, па и у мени, неће пробудити некадашњу позитивну енергију.

Што се тиче Никшића вријеме је стало. „Вријеме се по танкој казаљци прелило“, што би рекао Душан Стојановић и све нам набило под грло и све нас послало у тај тужни сан. Вјерујте, најбоље би било овако тужни, неискрени, невољени, незаљубљени, непољубљени од Господа, најбоље би било да останемо у сну.

Најбоље би било да останемо у сну, јер у стварности смо увијек на дну. Макар ми који се ,,нисмо снашли“, који не лажемо и не шпијамо, не дајемо кумовима и најбољим друговима паре на камату и не нападамо оне који су убоги, сиромашни и гладни таман као и ми.

Живот је такав. Некад је био пун свега, рачунајући и новац, био је пун провода без проблема, јер је спорт и бити спортиста нешто најљепше што може да ти се деси. Нарочито ако си од тога и материјално обезбијеђен.

И онда на све то неко доноси тугу, тугу у град, у живот и мој и ваш. ,,Неко је ненормалан све срушио, на лошем мјесту пресјекао шпил, распарао живот, па погрешно ушио, неко је рђав склопио дил.“

И само да се зна, да ми који идемо у Цркву, постимо постове, молимо Господа, не мрзимо никог и без обзира на опсервације неких магистара и професора, чак и са наше стране, нећемо их ни мрзјети.
Зашто не бити као Николај Велимировић па се молити за своје непријатеље?
Но ето, тужан сам због свега што се дешава, па тако тужан шетам, шетам поред ријеке и молим се за мало радости. ,,Сад ми ријека глуми пријатеља“ , опет цитирам Душана Стојановића, ,,ко смирај дана краде ми ноћи и када у лаж потонем сав, понављам само и ово ће проћи.“ Кад тад ће проћи.
ПОЧИВАЈ У МИРУ, ЖАКА!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: