Туга и опомена

Пише: Емило Лабудовић

(синовцу Александру)

Вјероватно ћеш се зачудити „овом писму касном“ које је, изгледа, помијешало смјер, јер сам ти све до скоро писао са села, а сад, ево, обрнуто. Али, живимо у времену у којем више ништа није као што је било, па су и адресе побркане и изгубљене.
Пишем ти помијешаних осјећања, с неком отежалом грудвом туге и радости која је налегла на душу па јој не да да одане. Туге чији су извори у завичајној самоћи која се ваља одасвуда, у струлим кућним праговима, сломљеним прозорима кроз које брише промаја хиљада, заувијек и без трага, изгубљених живота и генерација, у зараслим путевима и стазама, у некошеним ливадама, у суморној тишини у којој ни пси не лају, нити се сјекира чује. Све је ово, сјећаш се, писма која сам, изгледа, писао више себи него теби, насловљавало као писма са села којег више нема. Али, још га има. И траје. Макар у мојим сновиђењима.
Не замјери, синовац, на овом песимизму са којим се, вјероватно, нећеш сложити, али негдје дубоко у себи тајим страх да нам завичај полако копни као снијег у Милинковом смету кад га нападну ројеви илињског сунца. Да чили као пијесак кроз разигране дјечје прсте, прсте који одавно не плету вијенце од прве прољећне јагорчевине испод Дмитрове стијене. Страх ме је, роде мој, тишине и празнине која ме сачекује кад год се вратим, од паучине која ме вреба чим пређем кућни праг, од хладноће која избија из сваког њеног ћошка, од успомена које навале и кидишу на све слабија плећа, као џак кукуруза који ваља снијети у Ријеку, до Влада Кљоре и вођенице. А то је, рођени, све теже и теже. Понекад толико да га ни магаре Лелово не би могло понијети, а оно је могло мимо других.
Знам да ћеш, као и увијек, наћи разложан одговор на ово моје јер, кад се год одмакнем од себе самог и ствар сагледам онако трезвено и без емоција, и ја видим да се нашем завичају не дешава ништа мимо других. Село је, изгледа, природом ствари и токовима цивилизације, осуђено на нестајање, осуђено без права на помиловање, и сви напори дрвених адвоката попут мене не могу га ослободити. Зато не замјери што не могу што не смијем и што не умијем да заборавим. Да у најдубље кунете сјећања одложим ону школу препуну ђака, оне сњегове и пртине из којих су нам једва виреле вуњене капе, ону пјесму косачку, мобе, Наткину крушку, игранке на Вранајићу и све што смо имали, а што је имало и нас. Јер, било нас је, рођени, било и за три живота. А онда смо се, као маслачак на вјетру, распрсли по свијету. Отишли да би многи заборавили да се врате. А за нама је остајала само „туга сокака родних“, како је некад писао Душан Костић.
Знам, рећи ћеш, да сам и ја један од тих који су, с мало прња у изинђалом коферу, мајчином сузом на рамену и очевим ћутањем које је скривало врисак, отишли пјешке до Ријеке Марсенића, а онда, дрндавим аутобусима „Иванградпревоза“ у бијели свијет. Да се данас, као покајник, враћам селу само да окајем гријех тог одласка, и да с нешто мало баште коју окопавам, ни трећи дио оне с којом се мајка носила, покушавам да задржим лавину животних губитака и промашаја која се, без милости, обрушава на мене, жешће него усов низ Точила.
Али, морало се, синовац, морало се. Звале су школе, факултети… нека неизвјесна будућност која је са моје Луке изгледала као принцеза огрнута ружичастим. А повратци су били све ређи и све краћи. Тек колико да се с погурених очевих леђа за кратко скине претешко бреме живота, покоси која ливада или усијече товар, два дрва. А ако ти кажем да се на многе од тих ливада, у многе од тих гајева, никад више нијесам вратио, да сам им заборавио међе, знаћеш дубину мога и гријеха мојих генерација.
А сад ноћу, док пун мјесец навирује с врх Голеша, у поноћној глувоћи, чини ми се да чујем кораке, пјесму, јаку, момачку (знаш ону: „јечи пјесма са Мокре планине, Шекуларко, памтиш ли ми име“) и нада, пуста као Ме’ове долине, зачас подгрије смрзнуто срце и шапне: ипак ће се вратити.
И, ето, враћате се, кућо моја, враћате се ви млађи, полетнији, паметнији, одважнији, враћате се нашим стопама да селу поново улијете наду у трајање. И не могу да ти опишем моју радост коју ширите својим повратком, а истовремено и жал што често нијесам у прилици да са вама подијелим ту радост. Радост скупа на Улици, тачки ослонца која је вјековима све наше полуге држала у равнотежи. И пред црквом Светога Јована, светињи коју сте, чујем, почели да осликавате (руке вам се позлатиле). Светог конака у којем смо уписани и освједочени као народ, као хришћани, православци… као Срби, и у чије су темеље узидани многи обезглављени гробови наших предака.
Једном, а то остаљам теби и вама у аманет, на том мјесту, у знак захвалности свим нашим прецима који су то парче за нас свете земље бранили крвљу и животима, треба поставити макар камену громаду на којој ће писати само једно: ОДАВДЕ НЕМА НАЗАД! Нема назад, рођени, јер ако то изгубимо остаћемо заувијек изгубљени у овим мутним и смутним временима.
Ту до вас, као у порти, тихује задње коначиште оних што бјеху бољи од нас и чија имена, мање – више незаслужено, носимо. Ако се осврнете, видјећете да њихове давно угасле очи, сад са слика од порцелана, гледају на Исток, пут Брајенице, Мокре и све даље, пут Косова и Метохије. И опомињу да не заборавимо. Да не заборавимо, рођени, да смо као село, као племе, као Срби, први путвименом у неку књигу, у докуменат, записани још 1330. године, у Дечанској хрисовуљи, као метох којим је српски краљ Милутин даривао манастир Бањску. И да памтимо, роде, да је тамо наша источница, да су тамо наши коријени и да то никада не смијемо сметнути са ума и окренути му леђа. Јер, залудна су сва блага и све побједе овога свијета ако тамо будемо губитници. Ако нам ишчупају Метохију из срца, шта ће нам онда срце, чему и за кога ће куцати. Тамо су коријени наших породичних стабала и, ако нам их ишчупају, осушићемо се као стабљике кукуруза у крстини. И за џабе ћемо расти и гранати се, јер, упамти, дрво без коријена само је обичан балван. Дрвна маса коју ће други обрађивати по својим мјерама и укусима.
Сјећам се, причао ми је покојни ђед Жујо, док смо се станили у Обарцима, да су се, у тиха љетња предвечерја, отуда чула манастирска звона Патријаршије. Данас су, силом прилика, она утишана, али ко срцем не чује звона с Патријаршије, Дечана и Грачанице Бог наш свемоћни казниће га глувилом без лијека. Ко на њих заборави, нека га забораве.
Шекулар је био, јесте и биће са тим залеђем као нокат с месом, а Шиповица, Лајково Брдо, Дудића Луке, Кућишта… и све даље низ Шекуларску ријеку и ледену пећку Бистрицу, биле су и, у Бога се уздам, биће и даље, жила куцавица без које нас неће бити. И нека вас не обесхрабри данашње стање, нека вас не поколебају подмукле игре Арбанаса под кишобраном моћника, „земаљско је за малена царство“!
Држи се и држите се, кућо моја, и само напријед. Јер није изгубио онај који је пао већ само онај који није устао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: