Тумачење Андерсонових теза
1 min read
Као најбољи примјер ове полиморфности последењег таласа стварања нововјековне нације, Андерсон наводи примјер Швајцарске, као релативно младог национализма (неки теоретичари га датирају тачно у 1891.г.) Тај разлог његовог позног настанка, објашњава и опстанак његове структуралне хетерогености (језичке, културне и сл.), која би, да је дошло до ранијег конституисања, сигурно била разлог његовог распада. Швајцарски национализам се формирао довољно касно да дочека експанзију средстава физичког и интелектуалног комуницирања, која је омогућила да се заобиђе штампарски језик као основ за формирање европске нације-а (а који би овдје само био повод унутрашњем разједињењу). Тако је вишејезична заједница, могла да остане таквом, а да при том настане нова нација.
Када је у питању Андерсонова теза да је нација вјештачки идејни модел који се може примјењивати и спроводити, интересантно је његово навођење Хобсбаум-овог става: „Француска револуција није проведена од неке формиране организације, нити по унапријед припремљеном програму… Међутим она је постала искуство из кога се могло учити“. Послије вијека различитог експериментисања, и теоретисања настали су бољшевици који су спровели први успјешно планирани покушај револуције. Спровели су га насилно и у односу на своје намјере, релативно успјешно…Само тако је јасно, да у Русији, која почетком 20. вијека, једва да је загазила у индустријски капитализам, без овог систематског планирања и „идејног замишљања“, никад не би дошло до револуције, нити до потребе за њом. Успјех руске револуције учинио је бољшевички модел замисливим и у још сиромашнијим и заосталијим друштвима од оног у царској Русији. На сличан начин је и национализам, од природне потребе латиноамеричких друштава у 18., и европских друштава у 19. вијеку, постао систематски модел „замишљеног друштва“, примјенљив (вјештачки) на сва могућа друштва. Вијетнам, је рецимо, примјер чистог „замишљања“ и „планирања“ нације, у једном екстремно сиромашном и неписменом друштву. Као доказ таквој тврдњи, Андерсон наводи чињеницу да савремени вијетнамски националисти експлоатишу као име државе-нације нешто што је из презрења смислио манџурски владар, и што су баш из тог разлога одбацивали преци Вијетнамаца у 19. вијеку. Поред овог фактора планирања, и замишљања нације, Андерсон наводи као чест пратећи феномен и велике катастрофе (ратове и окупације), које бољшевици и националисти користе за спровођење оног што природним путем никад не би дошло на ред. Доминантна одлика савремених национализама је њихова службеност, њихова ангажованост у служби државе, „њихово еманирање из државе“. Доказ овоме су примјери када бољшевици, преузимајући структуру новоосвојене државе, са свим династичким колоритом, главним градовима и управним здањима, готово под обавезно, преузимају и „службени национализам“ истих. Отуда су објашњиви ратови међу идеолошки истим Вијетнамом, Камбоџом и Кином. Ратови национални, међу бољшевицима.
Е сад, ми бисмо додали да је овоме горе наведеном, иста или слична појава националистичких сукоба унутар православља-а они су могући онда када се православље унутар једне државе живи као друштвена, национална идеологија а не као црквена вјера. Зато, на крају представљања ове занимљиве књиге, вриједи додати да „једна књига“ свакако не може да опише и објасни све на ову тему. Пред читаоцима православне вјероисповјести отвара се питање, да ли су постојећи „западни и вјештачки“ модели колективног идентитета једина могућност политичког удруживања хришћана данас, или постоје и неки други старији, и за православне аутентични облици заједништва?
Можда је боље питање, да ли, паралелно са постојећим моделима „државног национализма“, који су у савременом свијету службени и општеприхваћени, може постојати и облик духовног, културног заједничарења припадника једног народа, који живи и опстаје мимо или упркос наметнутим националистичким моделима, упакованим у државне, језичке, идеолошке системе? Може ли једна заједница библијског поријекла, каква је рецимо, црквена, користећи најбоље домете савремних демократија (право на индивидуалне и колективне слободе), чувати свој идентитет, и своју свијест о међусобној повезаности, упркос државним границама, и упркос пролазним партијским програмима? Старозавјетни Израиљци су то могли (персијски цар Кир је шест вјекова прије Христа издао политички указ који је Јеврејима дао пуну духовну и културну аутономију унутар Персије, и ту су аутономију, мање-више, поштовали Грци и Римљани); хришћани Римског царства такође. Сада остаје питање, имамо ли ми, данашњи хришћани, духовне свјежине и вјере, да ову вјештачку, политичку стварност = нововјековни национализам, пустимо да прође поред нас, и да заврши тамо гдје је и створен, у главама људи који не маре за Бога.
Ово не би смјело да се протумачи као став да су по правилу националисти безбожни. Пракса показује да је код већине вјера помијешана са овим политичким опредјељењем, те да, многи људи, у незнању или недовољном интересовању за суштину ствари, практикују и једно и друго, иако нам свако дубље сагледање веза између религије и национализма, говори о темељном сукобу и неспојивости ових феномена. Као што се Христово јеванђеље темељи на Његовим ријечима: „Царство моје није од овога свијета“, тако се, очигледно супротно томе, нововјековни тип национализма темељи на секуларизацији, која води до обоготворења земаљске државе.
Наравно, као и у већини човјекових опредјељења, стремљења и опсесија, ствари не морају бити толико искључиве као што су међусобно скључиви њихови покретачи, узроци. Тако, нпр. хришћанин може бити родољуб, може бити одан поданик своје државе и припадник сопственог народа, као што може бити и навијач спортског тима – што не значи да је спреман да руши стадион, и да смртно мрзи противничке навијаче, као што раде они који су својим навијачким страстима замијенили религију.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Znam da nije sve baš tako crno-bijelo, i da je jasno da MNE-nacija nije stvorena tek u toj revoluciji “ .
Pa naravno da nije , ali nije ni za poređenje 4-godišnja revolucija koja je u suštini ateistička i Nemanjićko carstvo od 2 vijeka iz kojeg je i zaživilo pravoslavlje na prostorima Duklje , koje je dio identiteta današnjih crnogoraca i srba .
Nacionalni identitet nije statična stvar već živi organizam koji se svakodnevno nadograđuje , pa svako posmatranje identiteta samo kroz jedan period njegovog razvitka dovodi to pogrešnih zaključaka .
Jednostavnije to je zbir istorijskih sjećanja koja dijeli neka ljudska zajednica , koja kao genetski kod kod biljaka nosi nacionalna pamćenja . Jedan segment crnogorskog pamćenja jeste srpstvo iz 19-20 vijeka , ali zašto bi sve ostalo zaboravili i ne uzeli u obzir posledice istog .
Trobojka jeste bila jedna od naših zastava , to nije sporno , sporna su ocila koja su ođe došla aneksijom ’18 , još je sporniji motiv mitropolije da takve zastave kači na naše crkve .
Da uzmemo da si u pravu da su nacionalni crnogorci „blaga polovina“ pravoslavne pastve , mada smatram da to nije tačan podatak , odakle našoj zajedničkoj crkvi pravo da stavlja bilo čija nacionalna obilježja na pravoslavne hramove , nije li to etnofiletizam .
Otac Gojko je u nekoj od predhodnih kolumna lijepo objasnio suštinu pravoslavlja , ali ne mogu da ne primjetim da se u praksi dešava nešto sasvim drugo , od javnih nastupa dijela sveštenstva , do praznikovanja (rekao bih mitingovanja po koreografiji) srpske (pravoslavne) nove godine , zar je crkvi bitnije ko je manjina a ko većina od jevanđelja , pa se sa pravom zapitam đe su to ljudska hrišćanska prava crnogoraca u sopstvenoj Mitropoliji ?
I na kraju da kažem da apsulutno podržavam ljudska prava svakog pojedinca ili kolektiviteta , ukoliko se pod „ljudskim pravima“ ne podrazumjeva osporavanje ili nametanje drugim ljudima da baštine svoja ljudska prava .
Ja imam drugi predlog. Ovo što ti napisa i kaza:
„и као чест пратећи феномен и велике катастрофе (ратове и окупације)“ !
Dosta je sjetiti se Nemanjićkog osvajanja Duklje 1186 ili aneksije Crne Gore od strane Srbije 1918 kao podloge za tumačenje dijela identiteta u današnjoj Crnoj Gori .
…..ovo bi se moglo obogatiti i sljedećim prisjećanjima:
1) brojni oslobodilački ratovi od 17. do 19. vijeka nijesu mijenjali identitet Crnogoraca, nego su ga jačali i obogaćivali njegovim autentičnim srpskim sadržajem. Tako da pomenuta „aneksija“ iz 1918.g., na teritoriji Crne Gore zatiče pravi, jaki jednostavni srpski nacionalizam Crnogoraca.
2) Prije će biti da je autor (Anderson -u ovom slučaju), pod „ratovima i okupacijama“ mislio na one slične crnogorskim prilikama u Drugom svjetskom ratu, kada je u toku 4-5 godina, taj srpski identitet Crnogoraca naizgled zbrisan jednom pravom domaćom boljševičkom revolucijom- o baš takve opisuje Anderson, tj o.Gojko.
Znam da nije sve baš tako crno-bijelo, i da je jasno da MNE-nacija nije stvorena tek u toj revoluciji, ali čisto da ti malo pomognem u analizi ove teme….ima ratova i ratova, a oni su na različite načine oblikovali identitet Crnogoraca
Druga svar. Nijesam siguran da su nacionalni Crnogorci većinska pastva Crkve u Crnoj Gori. Oni su blago ispod polovine,a većina su Srbi ( među nacionalnim Crnogorcima ima rimokatolika, muslimana, a ima i jedan mali broj Miraševaca), a Srbi su svi pravoslavni.
Nemoj se tako lako zaletati na trobojku koja je okačena na Cetinjski manastir, jer je ona visila po crnogorskim hramovima i prije tog kamenovanja, pa niko nije obraćao pažnju na nju. To znam pouzdano jer sam malo stariji čovjek i vjernik od kada znam za sebe. Zašto? Mnogima nije smetala, a mnogi je nijesu ni vidjeli jer jednostavno nijesu išli u crkvu, nego u Komitet. (Razmislite o tome). Ta trobojka je nađena na kovčegu kralja Nikole, kad je njegov grob u San Remu otvoren 1989!!! Dakle, tom trobojkom….onom trobojkom iz Ustava 1904….ogrnuli su pokojnog kralja njegovi najbliži-svakako bez asistencije ikoga iz Srbije (pa razmislite i o tome).
I konačno, ako je po tebi zaista sve samo „stvar ljudskog uvažavanja i civilizacijskog dogovora različitosti“, onda pažljivo pročitaj još jednom ove redove, pa prihvati da prosto ima ljudi koji ne žele da se poistovjete sa bilo kojom nacijom, ili bolje rečeno, ima onih koji svoju pripadnost kolektivu ne žele da grade na postulatima novovjekovne nacije…a to nije priča nacije- protiv- nacije, niti asimilacije, to je priča o ljudskim pravima onih koji ne misle kao ti.
Otac Gojko je na veoma zanimljiv način pokušao da odmrsi crnogorski nacionalni čvor , navodeći niz primjera iz svijeta koji bi mogli koristiti za razumjevanje sadašnjeg trenutka naše stvarnosti .
Formiranje svake nacije je fenomen za sebe , pa je bespredmetno i laički potezati za argumentima kada je koja nacija nastala , što se izreda čini kada su u pitanju crnogorci , to pitanje je u sveri teorije „kada je nastala koja flora ili fauna“.
Komentarisao bih par citata teksta koji su se meni učinili zanimljivi i poredivi sa stanjem u našoj državi .
Veoma je porediv primjer đe Anderson navodi sledeće :
„и као чест пратећи феномен и велике катастрофе (ратове и окупације)“ !
Dosta je sjetiti se Nemanjićkog osvajanja Duklje 1186 ili aneksije Crne Gore od strane Srbije 1918 kao podloge za tumačenje dijela identiteta u današnjoj Crnoj Gori .
Drugo veoma zanimljivo razmišljanje uvaženog G.Perovića je činjenica da je :
„појава националистичких сукоба унутар православља-а они су могући онда када се православље унутар једне државе живи као друштвена, национална идеологија а не као црквена вјера “ !
Tačna dijagnoza naše stvarnosti , ali se onda postavlja pitanje odgovornosti same Pravoslavne crkve u Crnoj Gori koja baštini srpsku nacionalnu ideologiju u državi u kojoj su većinska pravoslavna pastva nacionalni crnogorci ?
Moje je mišljenje da se crkva bavila samo vjerom a ne nametanjem tuđih simbola , tuđih nacionalnih osjećaja , mitova , ideala , da danas nebi imali dvije crkve , dvije akademije , dva polarizovana bloka sa potencijalno opasnim posledicama .
Sjetimo se samo incidenata na Cetinju kada je okačena trobojka sa ocilima na manastir i koje je turbulencije izazvao taj čin . Slično mišljenje je i po ostalim gradovima , makar kod nacionalnih crnogoraca , ali nam ipak u svakoj prilici zagorčate odlaske u crkvu zastavom i simbolima koji direktno negiraju našu nacionalnu posebnost i podsjećaju na bratoubilačka dešavanja iz 1918 , zašto to radite ?
„Може ли једна заједница библијског поријекла, каква је рецимо, црквена, користећи најбоље домете савремних демократија (право на индивидуалне и колективне слободе), чувати свој идентитет, и своју свијест о међусобној повезаности, упркос државним границама, и упркос пролазним партијским програмима?“
Ne znam na šta konkretno misli otac Gojko , ako je u pitanju samo „svijest o zajedničkoj (vjerskoj) povezanosti“ sa srpskim narodom iz Srbije i Republike Srpske , ta svijest već postoji kod crnogoraca , mada iz revolta od stalnog negiranja posebnosti zapostavljena , što ne znači da bi se u nekom drugačijem ambijentu mogla vratiti u normalu .
Ili je otac Gojko mislio da je moguće da opstane ovakva srpska nacionalna crkva u Crnoj Gori , sa sve eparhijama koje ne uvažavaju državne granice :
„упркос државним границама, и упркос пролазним партијским програмима“ ?
A da su nacionalni crnogorci „prolazni partijski program“ ?
Onda sa pravom treba postaviti pitanje dali takva Pravoslavna crkva odražava duhovno biće crnogoraca , ja tvrdim da ne odražava već djeluje sa ideoloških i asimilatorkih pobuda , što je u suštini jeres i neprihvatljivo za crnogorsko nacionalno biće .
I na kraju da kažem da „као и у већини човјекових опредјељења, стремљења и опсесија, ствари не морају бити толико искључиве као што су међусобно скључиви њихови покретачи, узроци“ , samo je stvar ljudskog uvažavanja i civilizacijskog dogovora različitosti , u kojima crkva nebi smjela da djeluje navijački kao do sada .