Тунел

Пише: Батрић Бабовић

Тунел има небројено много дефиниција.

Многи га желе на природним мјестима, а он се појављује као неприродна и натприродна формација на потприродним и неприродним локацијама.

Да није Созине, Бар и Подгорица имали би много мањи животни и стратешки квалитет као медитерански градови и туристичке дестинације. Исто је са Будошем и Никшићем и тунелом Локве са билатералним значајем за Рожаје и Беране. Онда на ред за тунелске квалитетативне референце долази аутопут који угледни британски дневник зове “ аутопут из нигдје у ништа „. Посебно је фасцинантна замисао да се изгради тунел испод планине Куле који би повезао Рожаје и Пећ. Према неким процјенама, пут би се скратио на 30 километара, а бројне планинске стазе и богазе преко врлетних превоја ове планине вјероватно би остале без корисника и дивље друмске трансмисије. Рожаје би на тај начин оснажило Пећ као чарнојићевски и петровићки егзархат и учинило га трговачким средиштем од виталног значаја за Црну Гору.

Међе на катунима и линије разграничења из доба 41. Владе биле би архивиране и одложене у неку од кутија за неријешене проблеме, на неодређено вријеме.

Све те неодређености породиле би непорођене, а већ зачете Пандорине кутије, што би замршености једног система мрсило на безброј нових и до сад невиђених начина.

Тако се и случај копања тунела испод Његошеве улице треба посматрати слојевитије.

Метафизичка личност и пјесник руши се и поткопава више од 200 година. Операција преоравања по имену Његош порађа његову поезију као геноцидну за појединце ( миноран проценат заговорника) и отвара велики број недоумица за будућност базално и базично ровитог црногорског друштва. Шкафови правосудних инстанци крију бројне тајне које се не решавају шојићевским приступима монтенегринској белој лађи. Номинатив, датив, акузатив и локатив морају бити повезани у јединствену цјелину са добрим намјерама.

Свако треба да одради свој дио посла на најбољи могући начин, а да медијска експонираност проблематика не буде естрадно-пинковска кловнизација здравог разума и умукле домаће памети.

Тунел испод Његошеве улице подсјећа на тунел из филма “ Чудо невиђено “ који је водио Додоше у море. Додоши су умјесто памучног били потопско мјесто, чамци Нојеве барке, а Зељо кога игра легендарни Петар Божовић Ноје. Ко је ко и шта је шта у екранизацији рударства црногорског главног града остаје да се види. Господи креаторима опште друштвене слике, црногорско трезвоумље поручује да нема магараца за ове врсте сторија. Задес малих људи за велико вријеме производи отужни театар на свим нивоима друштвеног система. А тунели су од почетка па да краја свијета били и остали увијек у моди!

Преостаје само да се сачека одговор на питање гдје су свјетло и крај општег друштвеног црногорског тунела? Вријеме тече. Одговор још путује…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: