Турци у „походу“ на Русе и Србе – ко ће да дојаше после Сулејмана Величанственог

Да ли су после појаве култне серије „Секс и град“ жене почеле мање да рађају, а више да пију, да ли је скочила продаја коктела, какви су очеви мушкарци којима је узор Џон Вејн и да ли треба да нам буде жао зато што „Холивуд“ сваког руског негативца назове Милорад?

Јесу ли „боље“ турске серије где се не зна ко је коме род, а ко помоз’ бог или западњачке где се не зна само ко је којег рода и боје?
Организација „Ветерани Русије“ обратила се руској организацији за надзор Роскомнадзор и Министарству културе са захтевом да се забране турске серије јер, како кажу, верују да серије снимљене у Турској штетно утичу на Рускиње.
Руске жене наводно постављају претеране захтеве својим мушкарцима или потпуно губе интересовање за њих јер се у серијама представљају као пијанци, деспоти и губитници, а то, кажу, штети демографији.

Филозоф и критичар уметности Никола Танасић каже за Спутњик да је основни утицај популарне културе на наталитет заправо у нереалном подизању прага очекивања од романтичне везе, брака, породице, међуљудских односа уопште. Акценат личне остварености се помера са породице, куће, домаћинства на индивидуална остварења, „кликабилне“ и „инстаграбилне ачивменте“ који у својој суштини, на нивоу целог живота, не представљају ништа.

Један од разлога што су на нашим меридијанима, укључујући и руско подручје, толико популарне баш турске и латиноамеричке серије, објашњава Танасић, је тај што нам је однос према унутрашњој породичној динамици у тим серијама далеко ближи од америчког модела где су, по правилу, заступљене атомске породице, растурене, отуђене и разваљених бракова.

Утицај Кери Бредшо на мој животни пут

Када је реч о негативном утицају идеологије глобалне културе и филмографије, првенствено Холивуда, али и његових продужених руку широм планете, на наш свакодневни живот, Танасић каже да се треба вратити у време каубоја и Индијанаца. Лик мушког антихероја, женскароша, неоствареног човека који није отац, који пије, који се бије јавио се још у четрдесетим годинама прошлог века. Тада је Холивуд нормализовао овај образац и учинио га пожељним. Тек су крајем прошлог века и жене „ушле у машину“ и почеле да глуме каубоје.

Са серијом „Секс и град“ која се узима као камен међаш, долази до природне последице свега онога што се до тада представљало као пожељно за мушкарце, а та њихова култура индивидуализма и безбрижности свакодневице у све већој мери почиње да буде конзумирана и од стране жена, рекао је Танасић за Спутњик.

Разлика је била велика. Мушке фантазије и мушки хероји из Холивуда пропагирали су самотњачку идеологију везану за обрасце о витезовима, истраживачима, ловцима… и мушка култура као таква дуго је почивала на слици мушкарца који је у стању да сам са своје две руке нешто оствари, објашњава наш саговорник. Из тог разлога, она није толико негативно утицала на концепт породице, јер је у крајњој линији мушкарац могао бити добар супруг и остварен отац, док истовремено ужива у овој врсти ескапизма.
Оно што се нудило женама са почетком те индивидуалистичке приче нису биле фантазије, него неке опипљиве и потпуно могуће ствари – бити корпоративни директор, остварени менаџер, успешан уметник, високоплаћена службеница која ради сваких пар година у другом граду… То су све ствари које су потпуно оствариве, а које жени омогућују врсту гламурозног живота која је раније била резервисана само за мушке архетипске хероје.

И живели су срећно до краја живота

Иако је друштвени утицај серија и филмова велики, Танасић наглашава да нису оне „поквариле“ породицу, нити су направиле читаво друштво неспособним за елементарну социјалну и културну репродукцију. Филмови и серије само су последица онога за чиме је друштво све више осећало потребу, каже он.

Постоји велики број озбиљних социолошких и филозофских теорија које објашњавају зашто је то тако и коме одговара да то буде тако, али цела поента тог наратива лежи у томе да појединац може да се оствари само индивидуално, само кроз лични списак животних достигнућа и остварења која су преводиве у БДП, које увек на неки начин могу превести своју вредност у фунтама стерлинга. Онда се оствареност у животу квантификује преко количине робе која се у току живота конзумира, а међуљудски односи, укључујући и романсе, своде се на робу која се конзумира.

Једна од последица оваквог погледа на свет је и појава „Хук-ап“ културе, или културе „мувања“, чији су нуспроизвод „Тиндер“ и њему сличне „дејтинг“ апликације, каже Танасић. Све оно чему нас је „Дизни“ „учио“ у својим цртаним филмовима од пре четрдесет година где су заљубљени „живели срећно до краја живота“ пада у воду са овим трендом где се све своди на један добар састанак и пар фотографија за друштвених мрежа.

Филмска адаптација цртаног филма ,,Снежана и седам патуљака“ изазвала је масовно негодовање и изразито негативне реакције публике чак и пре него што је адаптација изашла јер је главна глумица исмевала основне принципе попут љубави и нежности који су приказани у оригиналном цртаћу.

Цела поента је у конзумеризму јер је индивиду лакше манипулисати, она је мобилнија, лакше се пребаци с једног посла на други посао, више ствари јој је потребно да плати… Раније, не тако давно, када су велике породице живеле заједно ужасно много аспеката те породице функционисало је тако што је породица штедела на рачун „бесплатног рада“, онога што не постоји у западној теорији, а где чланови породице живе у једној јединици и заједно раде за добробит целе фамилије.
Ако се данас све сведе на појединачне индивидуе, укључујући и то у просеку једно дете из растуреног брака, каже наш саговорник, онда свако од њих има своје индивидуалне трошкове које морају да се плаћају, за које мора да постоји читава индустрија услуга и наравно, профит се повећава, БДП скаче и „сви“ су задовољни.

Сулејман величанствено испред свог времена

У поређењу са овим првенствено западним наративом, турске и латиноамеричке серије не да нису архаичне, већ су заправо испред свог времена, тврди наш саговорник. То су серије које одражавају конкретне породичне вредности оне цивилизације која серију снима – у Латинској Америци, на Блиском, у средњој Азији породица је и даље јака и у томе је велика разлика између њих и западног блока.

Чињеница је да су те серије трансгранично популарне и да широм света људи воле да их гледају. То сведочи о једној потреби, чак и у културама које су изгубиле такву породицу, да је препознају као нешто што је добро, потребно, корисно и што можда треба да имају у својим животима.

Водимо стереотипе, а не рат

Стереотипи постоје са разлогом и нису нужно негативни. Наравно да некад могу представити одређену групу у потпуно другачијем и негативном контексту него што заиста јесте, али су генерално „груб нацрт“ и поједностављена слика једног народа, појаве, групације која служи за лакше и лепше разазнавање међу културама.

Слика којом се у турским серијама представљају Руси не представља нужно никакав „културни рат“ већ предочава стереотип који о њима већ постоји у Турској, а рушење већ постојећих стереотипа је дуг процес, објашњава Танасић.

Стереотипи су начин преко којег ми упознајемо шароликост планете и то се најбоље види кроз дечји програм. Уџбеници географије или популарне књиге за децу, наравно, приказују Кинезе у традиционалној ношњи са сламнатим шеширићима, приказују Мексиканце са сомбрером, показују Американце са каубојским шеширима, Русе са ушанкама како свирају балалајке. Људи увек узимају најјаркије примере неке културе преко којег је памте. Преко свега тога упознајемо једну културу и стварамо афинитет према њој, па ако нас заинтригира, ми се упознајемо и са њеним финесама.

Кад би свет приказивали само кроз глобалну „културу“, додаје филозоф, стаклене коцке уместо зграда красиле би подједнако слике и из Кине, и из Мексика, Дубајија, Москве, Њујорка, а сви људи би били униформисани у одлима са краватама.

Учите од Срба

Стереотипи, наравно, увек имају своју тамну слику, упозорава Танасић, али сматра да уколико је једна култура довољно моћна, искористиће их на своју корист. Што би рекли Американци – не постоји лош публицитет.

Ако су Американци о некоме створили негативни стереотип, створили су га сами о себи, па су и те како знали да се тиме окористе. И Русија је такође знала да се врло вешто користи негативним стереотипима о себи и то чак ради на маестралан начин. Ми Срби смо, Богу хвала, један врло лежеран народ, па смо врло рано узјахали ту слику европских дивљака и бунџија који стално праве неке проблеме и идентификовали смо се са тиме. По томе смо препознати и иако је то слика коју је изградила антисрпска пропаганда, то је исто и слика коју користе људи који нас широм света воле.

Упркос свему, људи воле слику коју је у Русима створила америчка пропаганда, да су то некакви емотивци који воле да попију, који воле да се побију, иако они заправо баш и нису слични томе. Нисам велики присталица микроменаџмента културне конзумације, али Руси се наравно не слажу са тиме и они су врло строги око тога. Лично мислим да ако су њихови грађани добро васпитани, они сами неће хтети да гледају нешто што их приказује на неукусан начин. Нема потребе звати некакав комитет да било шта забрањује или да грађане штити од таквих ствари.

И Срби имају искуство са тиме. Било је много филмова који су нас приказивали на негативан начин и неки од њих су били добри, па смо их гледали уживајући, док за оне који су лоше урађени нико није морао да нам брани да их гледамо. Једноставно их нисмо гледали јер су били лоши, закључује Танасић.

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: