Туризам са разгледнице: Милочер без транзиције

Пише: Никола Васојевић

Мјеста са туристичких проспеката већином су потпуно другачија и ружнија него на разгледницама, али за Милочер се то не може рећи. Ова мала увала између Бечића и Светог Стефана чак је у стварности љепша него на туристичким плакатима. На тим разгледницама не може се чути мир и складност мора, обале и надалеко познате виле. Све је ту постало једно, стопило се у неки тренутак ван времена, застало на том временском искораку, скаменило се у љепоти и сакрило од погледа. Као да се Милочер може видјети тек онда када га више нико не види и када сам одлучи да на тренутак изађе из свога оклопа и окупа се у бистром мору.

Можда сам сујетан више него што треба, па ми се јуче учинило да сам видио тај тренутак изласка Милочера из своје љуштуре. Препознао сам га у једном постаријем човјеку који је сједио на каменој огради у хладовини стољетних борова. Ништа није носио у рукама, био је одевен као и сви људи током љета и рекло би се да по ничему није био различит од осталих. Био је загледан у плажу, вилу и море, и није скидао поглед са њих. Учинило ми се као да је застао ту међу боровима како би се сва љепота овог залива огледала у њему и послала поруку да је све на свом мјесту и да људи нијесу успјели да униште чари и тајне овог залива. На тренутак сам погедао у страну, а већ сљедећег човјека међу боровима више није било. Као да није ни био ту, а у околини нијесам могао да га пронађем. 

Са плаже Милочера није се чула плажна бука из Бечића или Светог Стефана. У даљини је над Бечићима летио параглајдер, глисери су шарали санстефанским морем, али ништа од тога није било у Милочеру. Као да и ружноћа и примитивизам имају неки урођени страх од љепоте, па заобилазе ово мјесто. У близини је вашар таштине и коцке у окружењу „Маестрала“, али и то се развијало на пристојној удаљености од Милочера. Нажалост, није било јуче много ни радозналаца у Милочеру, а мало ко је застао на боровој стази, већ су сви журили да се што прије утопе у гужви на обалама Светог Стефана и оближњим ресторанима.

Милочер као да се од свих грехова транзиције и материјалне користи сам одбранио. Побиједио је незајажљиву људску жељу да човјек увијек и свуда буде на првом мјесту, па и када приказује ону своју најгору страну. Зато је требало бити мало ван времена да би се Милочер јуче видио у свој својој љепоти. Ето, тјешим се да сам на тренутак застајања у том заливу наслутио тајну тога мјеста. А можда је све било плод одбљеска свјетлости са пучине, који ме је простријелио и на тренутак извео из сопствене коже. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: