Турска дијаспора: Ердоганово „супер-оружје“ на путу стварања новог Османског царства

Пише: Владислав Гуљевич

Стремећи ка водећој улози у исламском свијету и својеврсној рестаурацији геополитичког насљеђа Османске империје, која се за вријеме турских султана простирала на 7000 километара од истока према западу и 5000 километарам од сјевера према југу, заузимајући притом површину од 8 милиона квадратних километара, предсједник Турске Реџеп Тајип Ердоган одлучио је да игра на карту вишемилионске Турске, па и шире – туркијске дијаспоре.

Ван граница Турске живи више од 5 милиона њених грађана, не рачунајући лица турске националности са другим држављанством. Анкара сматра да је присуство толиког броја Турака у Европи, као и њихово учешће у европској политици, изванредна основа за чланство у ЕУ; само у Њемачкој на локалним изборима 2017. године 14 политичара турског поријекла стекло је статус одборника.

„Најтурскије“ земље западне Европе су Њемачка (3 милиона Турака или 52% од укупног броја турских емиграната у Европи) и Француска (800 хиљада). У Великој Британији живи 500 хиљада Турака, у Холандији и Аустрији по 400 хиљада, 200 хиљада живи у Белгији, 150 у Шведској, 120 у Швајцаркој и Грчкој, 60 у Данској, 50 хиљада у Италији.

Осим тога, 300 хиљада Турака живи у САД-у, 200 хиљада у земљама Блиског Истока и 150 хиљада у Аустралији.

Турска дијаспора у ЕУ је дијаспора са најбржим растом и једна од најмлађих. Турци су заузели овакав положај у Европи захваљујући потписаним споразумима о доласку радне снаге из Турске у Њемачку (1961), Аустрију (1964), Холандију (1967) и Француску (1983). У Француској од 300 иностраних имама чак 150 је из Турске. Од двије и по хиљаде џамија Турци контролишу преко 400 и имају главну ријеч када говоримо о утицају на француске муслимане. Ниједна друга исламска земља у Европи није толико бројна и утицајна.

Дипломатски скандал између Анкаре и Париза, који се разбуктао после оптужбе Ердогана да је Макрон исламофоб, оцијењен је као покушај Ердогана да европске муслимане веже за Турску, и тако предухитри основне конкуренте у „борби за муслиманске душе“ – шитски Иран и вехабијску Саудијску Арабију.

Изјаве француског предсједника да ће се Француска постепено ослобађати иностраних имама и појачати борбу против страног утицаја на француске муслимане, Ердоган оцјењује као покушај ограничавања утицаја Анкаре на турску дијаспору у Европи и на европски ислам у цјелини.

У Турским конзуларним представништвима широм Европе почела је са радом „СОС линија“ за пријем жалби муслимана због „притисака и неправди које им чине Европљани“.

Од 2010. године питањима Турксе дијаспоре бави се Представништво Турака ван матице и сродних друштава, под покровитељством Министарства културе и туризма Турске. Официјално проглашена мисија овог покрета је да допринесе снажењу активног учешћа етничких Турака и народа који су са њима историјски везани, у том смислу и туркијских народа Руске Федерације, у јавном животу земаља у којима живе.

Под „сродним друштвима“ подразумијевају се муслимани-сунити било које националности, као и старосједиоци Анадолијског полуострва и њихови потомци, укључујући Курде, Јермене и Грке. На тај начин термину дијаспора покушавају придати наднационални културно-историјски смисао. Формирање наднационалног јединства „Турака ван матице и сродних друштава“ руски научник Н. Ј. Данилевски назвао би покушајем стварања новог културно-историјског типа нове цивилизације на туркијском субстрату.

„Разговараћемо са сваким Јерменом и православним који је емигрирао из Турске. Разговараћемо са њима о нашој великој, заједничкој историји.“, говорио је бивши предсједник Турске Сулејман Демирел. Лако је схватити зашто ће ове ријечи доћи брзо до ушију Јермена након другог рату у Карабаху.

У скаду са овим, животна питања турске дијаспоре, која су се раније сматрала унутрашњим питањима земље у којој живе (присуство Турака у животу локалне заједнице, двојно држављанство, усвајање дјеце турског поријекла од стране европских родитеља итд.), данас разматра и званична Анкара као битне тачке њене спољње политике.

Ердоганова Турска покушава да заузме централне позиције у свјетској политици. Након распада Совјетског савеза и Југославије она је проширила радијус своје спољње политике на Балкан, постсовјетску Евроазију, Сјеверну Африку и Блиски Исток, и труди се да учврсти своје позиције.

Они покушавају да наметну модел „најмањег заједничког садржаоца“ свим народима који су се некад налазили под влашћу Османске империје, предлажући им да се „укључе у рад турске дијаспоре“.

Идеја Анкаре јесте да на тај начин у разним земљама створи одређени слој становништва, чији ће се основни оријентири наслањати не на матичну земљу, већ на насљеђе Османске империје. Тако ће, сматрају Турци, њихово присуство у најважнијим свјетским центрима бити све снажније.

Ваља примијетити да је Ердоганова Турска напустила некадашњу формулу – „нула проблема са сусједима“. Изабрали су далеко агресивнији геополитички приступ, провоцирајући конфликте са Француском у Либији, Грчком у Средоземном мору, Русијом у Сирији, Јерменијом на Кавказу…

Извор: ФОНДСК

Прочитајте још:

Чанак ОПЕТ брани Мила и напада Цркву: Зашто Иринеја не лијечи Свети Василије у Острогу, него љекари у болници

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: