Турски пуч – недјеља послије

Чини се да у данашњем свијету интернета, софтвера за слободну комуникацију и друштвених мрежа војни преврати постају полако превазиђени, a неупоредиво учинковитијим показују су се обојене револуције.

Ово начело примијењено је чини се и у Турској. У мају 2013, протести због реконструкције истанбулског трга Таксин умало нијесу прерасли у обојену револуцију. Биланс од 22 страдала показује да су мотиви протестана далеко превазилазили једно комунално питање, као што је реконструкција градског трга. Индикативно је да нешто више од године након неуспјеха обојене револуције у Турској, амерички амбасадор Џес Л. Бејли сели се у Скопље, гдје готово убрзо по његовом доласку крећу протести, који по много чему подсјећају на обојену револуцију. 

Након пропасти обојене револуције из 2013, војни преврат наметнуо се као једино решење да се положаја лидера Турске склони за Запад неугодни Реџеп Тајип Ердоган. У априлу су турски новинар Чан Атакли и аналитичар Јунус Сомер изнијели су мишљење да је обарање руског авиона у новембру прошле године извршено од стране официра лојалних Фетулаху Гулену. Циљ је био испровоцирати реакцију централних власти, која би армији дала смисленог повода за пуч, уз образложење да државни врх војсци не дозвољава да заштити земљу од спољних пријетњи. Ове анализе упућују да оно што се догодило прошлог петка припремало одавно.

Индикативно је да су капетани Мустафа Хајџорлу и Јусуф Курт, пилоти који су оборили руски јуришник СУ-24 у суботу ухапшени због учешћа у пучу. Ердоган дакле није насјео на ову провокацију, против своје воље и интереса турске економије одучио се на привремену суспензију односа са Русијом. Међутим десетак дана од почетка нормализације руско-турских односа, укидања економских санкција, два дана од најаве Ердогана да је спреман да измијени негативни однос према Башару Ал Асаду, услиједио је покушај војног преврата. 

Рушење интернета и блокада друштвених мрежа спроведена од стране пучиста показала се недовољном, јер су програмери ипак нашли пукотине и успјели да у свијет пошаљу фотографије војног терора и импресивне грађанске храбрости. Кључни моменат ипак је било Ердоганово укључење путем скајпа у програм телевизије, које је извело је на улице стотине хиљада људи спремних да својим тијелима паралишу тенкове. Тако је морал пучиста сломљен.

Обични војници углавном немају појма да учествују у државном удару. Током мајског преврата 1903. обична војска вјеровала да штити краља Александра Обреновића од насртаја рођака краљице Драге. Четири деценије касније у Берлину војници резервне њемачке армије укључени у операцију “Валкира“, вјеровали су да бране Хитлеров поредак и јуре одговорне за његову ликвидацију. Истина је била сасвим другачија, а преврат је пропао у моменту када се испоставило да је Хитлер чудом ипак преживио атентат. Такође простим турским војницима у 15. јула увече приликом заузимања владиних зграда било је речено да спроводе анти-терористичку операцију. Стога не треба да чуди да је велика већина одмах положила оружје, одбијајући наређење да се пуца у народ.

Међутим да стотине хиљада грађана Турске нијесу изашли да улице да бране своју изражену вољу, државни удар би вјероватно успио. Да су се одржали до јутра и успоставили контролу над главним институцијама, крило пучиста би хомогенизовало комплетну војску. Са Запада би се умјесто порука усиљене подршке легално изабраним властима, вјероватно чули ставови: “Ако се овај државни удар одиграо и био успјешан, сматрам да је наставак доброг односа са нашим савезником из НАТО-а од највећег значаја“. Баш ово је након првих вијести о покушају државног удара у Турској изјавио Мајкл Макаул, предсједник Комитета за националну безбједност САД.

Такође да ли је сумњиво да се у 23 часа из Истанбула у програм ЦЦН-а укључи злогласна Кристијан Аманпур? Случајно је задесила тамо? Са друге стране један од првих корака централних власти по преузимању контроле над ситуацијом у суботу ујутро, био је искључивање струје НАТО бази Инџирлик. Тамо је смјештен импресиван амерички војни арсенал, који укључује и нуклеарно оружје. Због везе са завјереницима нешто касније је ухапшен је и командант Инџирлика генерал Беким Ерчан Ван, а у недјељу турске безбједносне снаге извеле су тамо рацију.

У тренутку све израженијих антагонизама земаља Запада и Русије, чини се да је позиција Реџепа Ердогана готово идеална за трговину. Недјеље које слиједе показаће да ли ће Ердоганова Турска остати традиционално блиска Западу и у НАТО пакту, или слиједи радикалан заокрет ка Истоку и Евроазијском региону.

За останак Турске у кругу савезника САД, Ердоган је већ испоставио први предуслов, главу Фетулаха Гулена. Сива еминенција свих антирежимских стремљења у Турској, већ 17 година живи у америчкој држави Пенсилванији и одатле руководи империјом, коју сачињава око 1000 вјерско-образованих центара широм свијета, укључујући и земље бивше Југославије. Гулен је у САД је отишао због оптужби претходних власти да ради на подривању секуларног карактера Турске, а 2002. помагао је долазак на власт Ердоганове партије “Правде и развоја“. Убрзо потом постали су љути ривали, а многи аналитичари њихово непријатељство виде у тежњи Ердогана да спољну политику Турске води самосталније у односу на САД.

Уколико се одлуче да Гулена пусте низ воду, САД ће морати да се обавежу да Ердогану дозоволе вођење потпуно самосталне спољне политике и уздрже се од даљих покушаја рушења његовог режима. Такође један од захтјева Западу могао би да буде и потпуно препуштање региона Балкана. У сваком случају послије догађаја од 15. јула поцизије САД у региону Мале Азије биће најслабије од краја II свјетског рата.

Имајући у виду судбине Мубарака, Гадафија и Радована Караџића, велико питање је колико је за Ердогана рационално да вјерује Западу. Стога окретање интересима условљеном партнерству са Русијом и Ираном у овом моменту изгледа неупоредиво реалније. Пошто ће Турска и у том случају још неколико година остати чланица НАТО пакта, биће интересантно како ће њихов парламент реаговати када на дневни ред дође усвајање протокола о приступању Црне Горе НАТО-у.

Могу се Ердогану замјерати неосманске амбиције и апсолутистички начин владања. Међутим неспорне чињенице су да ужива подршку убједљиве већине популације, да је под његовим руководстом Турска остварила значајан економски прогрес, да настоји да води аутономну спољну политику, као и да је далеко је од лудака и фундаменталнисте каквим га покушавају представити на Западу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: