Тужно сјећање на невине жртве НАТО агресије на Црну Гору

Пише: Вуксан Симоновић

Невјерујем да има нормалног човјека који се сваког 24. марта не сјети тог страшног дана 1999. године, када су срамни НАТО наредбодавци и команданти Хавијер Солана и Весли Кларк послали зликовачке бомбардере, да кукавички, са безвједне висине од 10.000 метара саспу, товаре бомби, прво на Црну Гору.
НАТО бомбардери, те ноћи, гранатирајући даниловградску општину и даниловградску касарну ,,Милован Шарановић,, убили су невиног војника Сашу Стојића из Београда.
Саша Стојић је прва жртва НАТО убица у СР Југославији, када су супротно Повељи ОУН и супротно Статуту Савјета безбиједности, супротно чак и статуту НАТО пакта, извршили класични акт агресије на суверену државу – СРЈ, чланицу ОУН.
Натовци су током 78 дана агресије убили више од 3530 и ранили више од 6000 грађана СРЈ.
Те прве ноћи од НАТО бомби, у даниловградској касарни ране су задобили и војници: Иван Цолић из Суботице и Ђорђе Галетин из Сомбора, Живомир Арсић, Бранко Богдановић , Радојица Жижа и Синиша Петковић…
Те исте ноћи, на положају код војног аеродрома у Голубовцима рањен је војник Иван Пешић из Пирота.
Све ово до пада ДПС режима крило се као змија ноге и нигдје се није спомињало.
Тадашње режимске слуге и полтрони, бјежале су, а и данас бјеже као ђаво од крста, да икада спомену Љубицу Симоновић из села Грлић, удаљеног четири километра од Даниловграда, која је 25. марта 1999. године, недужна, испред своје куће, од НАТО бомби задобила тешке ране. Љубица Симоновић је од последица тешких повреда које је задобила у предјелу стомака, упркос операцијама и борби љекара КБЦ Подгорица, нажалост умрла у најстрашнијим мукама.
Тадашњи сарадници и послушници НАТО пакта избјегавају да у било којој прилици и било када, помену дичну малисорку Пашку Пренкову Јунчај рођену Кољчевић (61 година) из Шипчаника у Малесији, коју НАТО зликовци, нажалост, убише на кућном прагу 28. априла 1999. године на очиглед своје породице. Пашку Јунчај погодио је у главу гелер бомби које су НАТО-вци кукавички сијали, док је са својим сином покушавала да се домогне оближњег склоништа.
Посебна прича о дефинитивном моралном краху и НАТО-а и тадашњег црногорског режима, јесте она када су се НАТО бомбардери, мучки и кукавички устремили и острвили на малу варошицу у долини Лима – Мурино, усмртивши, што је најтужније и што је трагедија над трагедијама, троје дјеце: Јулију Брудар, Оливеру Максимовић и Мирослава Кнежевића и грађане: Вукића Вулетића, Мика Кочановића и Манојла Коматину.
У овом гнусном злочину НАТО пакта у Мурину тешке повреде задобили су Жељко Бјелановић, Светлана Зечевић и Тина Миловић, а повријеђени су и Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић.
Тада су НАТО агресори, крвожедно разорили варошицу Мурино и срушили прастари мост, на Лиму. Али ни о томе они не говоре нити је ико из НАТО пакта, за све ове године, због тога макер упутио ријеч извињења Црној Гори и њеним грађанима.
Напротив, хорски, заједно са полтронима из тадашње црногорске власти, покушавају да Црногорцима наметну тоталну амнезију…
Нека је вјечни спомен свим жртвама НАТО агресије на СРЈ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: