У Београду представљена последња поетска књига Игора Ремса

Поетску књигу „У зноју тишине или Песме из карантина“ у Библиотеци града Београда представили су Бојана Стојановић Пантовић, писац и књижевни критичар и Иван Деспотовић, писац и књижевни критичар. Стихове је читао сам аутор.

Бојана Стојановић Пантовић је казала:

Петнаеста песничка збирка Игора Ремса У зноју тишине – песме из карантина , сликара и песника,  надовезује се на поетичко-имагинативну основицу његових претходних збирки.Тако се егзистенцијална спирала лирског јунака непрестано саображава својевољно изабраној фигури путника, који сликовним гестовима, говором боја и готово неоекспресионистичком визуелизацијом њиховог значења похрањује и овековечује поједине пределе, митолошке, културне и љубавне мотиве. Тиме се топос ходочашћа, слично хододарју Миодрага Павловића, исказује и као вечита чежња за смирењем од странствовања и самоће, а у овом случају изопштености услед цивилизацијске пошасти ковида 19.

Седам циклуса назначују од почетка тај пут од таме ка светлости, од неверице и сумње ка духовном окрепљењу и озарењу, покушавајући да излаз из бесмисла и апсурда претворе у животодарно начело засновано на коплементарности и контрасту у свим аспектима обраде поетских мотива, каткада и на парадоксу…Последњи циклус и песма којом се затвара збирка садашњост пројектује у неку давну прошлост и мит, на неку врсту сећања на почетке љубави и стварања, наговештавајући и опроштај и наду, уједно. („Сенка белих вода”). С друге стране, сам наслов збирке указује на својеврсни парадокс: метафора у зноју тишине подразумева везу између материјалног, телесног (зној) и тишине која је појам за апстрактно, астрално, недокучиво и везује се за духовни аспект високомодернистичких песника и њихових претходника, Дучића и Настасијевића, пре свих.

Иван Деспотовић: Порив ка монументалној стварности, у зноју тишине Игора Ремса

Стања и осећања у поезији Игора Ремса изражена су језиком који нас подсећа на библијски, као на онај из упечатљивих тренутака имажинистичке поезије. Појам слободе као нечега нашег, антрополошког, конкретног, али и погрешног, огледа се у амбиваленцији Острва као песничког мотива. Оно се затвара пред Другим, који је на послетку сам Бог, острво је и неподношљиви ожиљак слободе, док је море сан, а душа оштро камење прекривено њим. Острво односно море јесу симболи вере, те песник, лирски субјект плива затворених очију. Поетски дискурс не односи се само на песника и не осликава једино личну хронику и развој. Дискурс се односи на све људе, такозвану судбину постојања, те се јављају и песме са женским ликом у првом лицу, једна свеопшта исповест и општа Песма. Књига се дотиче и драмског дијалога. Ликовност ове поезије, која потиче од чињенице да је њен аутор и сликар, логично се надовезује на скоро хаику форме такође заступљене у књизи, на тумачење света сенком и бојом, нијансом, те сумњом и дрхтајем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: