У Берлину постигнут договор о Либији

Свјетски лидери постигли су финални споразум на међународној конференцији о Либији. Иако детаљи споразума нису званично објављени, руска агенција Тас имала је увид у нацрт документа.

Према том нацрту, који је синоћ пренео Танјуг, процес рјешења кризе у Либији биће подијељен на шест делова: примирје, ембарго на оружје, политички процес, реформа сектора безбједности, економска и финансијска реформа, поштовање међународног хуманитарног права и људских права. У нацрту се такође позива на немијешање у оружани сукоб у Либији и тражи од Савјета безбједности УН да уведе санкције земљама које крше ембарго на оружје.

Како наводи руска агенција, након усвајања текста, биће успостављен специјални Међународни комитет за праћење, који ће надгледати примену одлука са самита у Берлину.

Ни­шта пред по­че­так бер­лин­ске ми­ров­не кон­фе­рен­ци­је о Ли­би­ји ни­је слу­ти­ло на њен успјех. Дан ра­ни­је, сна­ге Ха­ли­фе Хаф­та­ра, во­ђе јед­не од за­ра­ће­них стра­на, блокирале су кључ­не лу­ке за из­воз наф­те, кључ­ног ли­биј­ског ре­сур­са, као да опо­ми­њу на то ка­ко су оне те ко­је вој­но кон­тро­ли­шу нај­ве­ћи дио зе­мље и ве­ћи­ну ње­них стра­те­шких та­ча­ка.

Ли­дер дру­гог та­бо­ра Фа­јиз ел Са­раџ је 24 ча­са ка­сни­је пре­ко аген­ци­је ДПА по­ру­чи­вао ка­ко се ње­го­вом не­при­ја­те­љу не мо­же вје­ро­ва­ти и да ће, ако са­мит у Ње­мач­кој про­пад­не, бра­ни­ти сво­је упо­ри­ште и сје­ди­ште је­ди­не ме­ђу­на­род­но при­зна­те ли­биј­ске вла­де, Три­по­ли, од про­тив­нич­ке офан­зи­ве.

У тре­нут­ку ка­да је он да­вао ту из­ја­ву, док су се не­ки од нај­ва­жни­јих свјет­ских др­жав­ни­ка ску­пља­ли у ње­мач­кој прије­сто­ни­ци ка­ко би тра­жи­ли из­лаз из ли­биј­ске кри­зе, још ни­је би­ло си­гур­но ни да ли ће се Хаф­тар и Са­раџ уоп­ште по­ја­ви­ти да лич­но раз­го­ва­ра­ју. На кра­ју су до­шли, али су од­би­ли да сје­де за истим сто­лом и ди­рект­но су­че­ле ста­во­ве према то­ме ка­ко да сво­ју зе­мљу спа­са­ва­ју од су­ко­ба.

Они не пре­ста­ју да је по­тре­са­ју од за­пад­не вој­не ин­тер­вен­ци­је ко­ја је 2011. го­ди­не на­о­ко пре­сје­кла већ от­по­че­ти гра­ђан­ски рат али је за­пра­во са­мо сврг­ну­ла Му­а­ме­ра ел Га­да­фи­ја и не­рије­ше­ним оста­ви­ла пи­та­ње ње­го­вог на­сљед­ни­ка – фак­тич­ког го­спо­да­ра бо­га­тих нафт­них по­ља и јед­ног од „кљу­ча­ра” европ­ских гра­ни­ца.

О стра­те­шком зна­ча­ју ко­ји је Ли­би­ја по­при­ми­ла, свје­до­чи и спи­сак зва­ни­ца на бер­лин­ском са­ми­ту. Уз ње­мач­ку кан­це­лар­ку Ан­ге­лу Мер­кел, би­ли су ту и пр­ви љу­ди Ру­си­је, Тур­ске, Фран­цу­ске, Ита­ли­је и Ве­ли­ке Бри­та­ни­је – Вла­ди­мир Пу­тин, Ре­џеп Та­јип Ер­до­ган, Ема­ну­ел Ма­крон, Ђу­зе­пе Кон­те и Бо­рис Џон­сон. Пред­сед­ник САД До­налд Трамп је на кон­фе­рен­ци­ју по­слао др­жав­ног се­кре­та­ра Мај­ка Пом­пеа.

На ви­си­ну уло­га за овим пре­го­ва­ра­чим сто­лом пред кон­фе­рен­ци­ју су под­сје­ти­ли и ње­мач­ки шеф ди­пло­ма­ти­је и тур­ски пред­сјед­ник. Хај­ко Мас је за ње­мач­ки лист „Билд” по­но­вио да се Евро­пља­ни мо­ра­ју по­ста­ра­ти за то да „Ли­би­ја не по­ста­не дру­га Си­ри­ја”, док је Ер­до­ган у аутор­ском тек­сту за бри­сел­ски пор­тал „По­ли­ти­ко” још јед­ном ин­си­сти­рао на то­ме да би пад Три­по­ли­ја у ру­ке Хаф­та­ра мо­гао ство­ри­ти „плод­но тле” за на­о­ру­жа­не гру­пе по­пут Ислам­ске др­жа­ве и Ал Ка­и­де.

Не­дав­но је тур­ска во­ђа и ди­рект­но за­прије­тио Хаф­та­ру и ње­го­вим бор­ци­ма, за шта је већ по­ву­као и кон­кре­тан ко­рак: у од­бра­ну Три­по­ли­ја је по­слао сво­је тру­пе, ко­је су са­ста­вље­не или, у нај­ма­њу ру­ку, ме­ђу њи­ма има, пре­ма ин­фор­ма­ци­ја­ма ко­је је прије не­ко­ли­ко да­на из­нио „Гар­ди­јан”, мно­го при­пад­ни­ка си­риј­ских ан­ти­ре­жим­ских па­ра­вој­ски бли­ских Ан­ка­ри.

На­вод­но је у то­ку до­ла­зак њих 2.000 на ли­биј­ско ра­ти­ште, што би и до­слов­но пре­тво­ри­ло ту зе­мљу у дру­гу Си­ри­ју. Али, ту су и дру­ге слич­но­сти с то­ком си­риј­ског ра­та – исла­ми­стич­ке гру­пе се, из­гле­да, у Ли­би­ји бо­ре за обје стра­не, од ко­јих се ни за јед­ну не вје­ру­је да су је­дин­стве­не вој­не си­ле ко­ли­ко ла­ба­ви са­ве­зи у ко­ји­ма има и иде­о­ло­шких фа­на­ти­ка, опор­ту­ни­ста и пу­ких пљач­ка­шких бан­ди, све у све­му – при­вре­ме­не ску­пи­не на ка­кве се за ду­го­роч­ну ста­би­ли­за­ци­ју др­жа­ве, чак и ако је­дан од тих та­бо­ра на­по­кон пре­вла­да, не мо­же ра­чу­на­ти.

Да гу­жва бу­де још ве­ћа, обо­ји­цу ли­биј­ских ри­ва­ла по­др­жа­ва­ју ре­ги­о­нал­не си­ле ко­је су се ту­кле и пре­ко ле­ђа дру­гих зе­ма­ља у су­сјед­ству. Тур­ска и Ка­тар су на стра­ни Са­ра­џа, Еги­пат и Ује­ди­ње­ни Арап­ски Еми­ра­ти су уз Хаф­та­ра. Тур­ску и УАЕ су Ује­ди­ње­не на­ци­је оп­ту­жи­ле за кр­ше­ње ем­бар­га и ис­по­ру­ку оруж­ја сво­јим шти­ће­ни­ци­ма у Ли­би­ји. Сум­ња се да је и Ру­си­ја упу­ти­ла сво­је пла­ће­ни­ке из при­ват­не вој­ске „Ваг­нер” у по­моћ Хаф­та­ру.

Да ли са­мо због то­га што би то осла­би­ло мо­гућ­но­сти за­ра­ће­них стра­на за су­ко­бе или и за­то да би се ти­ме пре­сје­као ути­цај ко­ји на њих има­ју стра­ни ак­те­ри кри­зе, Мер­ке­ло­ва је, ја­вља Ал Џа­зи­ра, пред по­че­так кон­фе­рен­ци­је ју­че као при­о­ри­тет на­гла­си­ла спро­во­ђе­ње ем­бар­га на из­вор оруж­ја у Ли­би­ју.

Са­мо Тур­ска је Евро­пу већ на нај­го­ри мо­гу­ћи на­чин за­ду­жи­ла ка­да се у Си­ри­ји по­на­ша­ла као у Ли­би­ји: по­ма­га­ла је поражене по­бу­ње­нич­ке гру­пе, ко­ри­сти­ла их за сво­је вој­не ин­тер­вен­ци­је про­тив Кур­да, на­вод­но не­ко врије­ме чак и жму­ри­ла на про­лаз ре­гру­та Ислам­ске др­жа­ве пре­ко тур­ске те­ри­то­ри­је за­то што је ти­ме же­ље­ла да под­ри­је си­риј­ски ре­жим.

На кра­ју је мо­ра­ла да при­ми то­ли­ко си­риј­ских из­бје­гли­ца да са­да њи­ма мо­же да уце­њу­је ЕУ, прије­те­ћи да ће их пу­сти­ти ка Грч­кој. С об­зи­ром на то ко­ли­ко африч­ких ми­гра­на­та ко­ри­сти ру­ту пре­ко Ли­би­је прије не­го што за­пло­ве Ме­ди­те­ра­ном, из пер­спек­ти­ве Бер­ли­на и Бри­се­ла би­ло би ве­о­ма ло­ше уко­ли­ко би Тур­ска овла­да­ла још јед­ном „ка­пи­јом” Евро­пе и мо­гла да с још јед­не стра­не уцје­њу­је ЕУ.

Политика

Прочитајте још:

Чуровић: Народ Црне Горе, данас, гаси свијећу коју је запалио један човјек 1989

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: