У Босни као некад, „кадија те тужи, кадија ти суди”

Аутор: Гордон Н. Бардошуторак

То је вероватно догађај без преседана у скоријој дипломатској историји: једна држава одбија да гони починиоце покушаја јавног линча председника владе друге, суседне државе !Догађај је, наравно, напад на српског премијера Александра Вучића у Поточарима у јулу 2015. Презир с којим сарајевски политички естаблишмент на све то гледа добро је описао муслимански политичар Садик Ахметовић, који је чак рекао да је Вучић тог дана сам себе напао. Међутим, осим што овај инцидент говори о жалосном стању муслиманско-српских односа, он указује и на континуитет у неуспесима босанских власти да изграде правни систем који би уживао поверење свих грађана БиХ.

Данас је јавна тајна да Странка демократске акције (СДА), партија бившег исламистичког председника Босне Алије Изетбеговића, контролише уред Тужилаштва БиХ и, уопште, судски систем. У јулу 2015, на пример, заменик америчког шефа мисије у Сарајеву, Николас Хил, јавно је упозорио да се „широко верује да је главни тужилац Босне под јаким утицајем бошњачких политичких снага” и да уред тужилаштва има превише јаких следбеника СДА.” У правним круговима у Босни често се чују исти коментари. Један од сарајевских најпроминентнијих адвоката Васвија Видовић недавно је тврдила да „СДА) контролише најутицајнији део тужилаштва – уред главног тужиоца и одсек за организовани криминал – везе између уреда тужилаштва и СДА тотално су јасне и веома јаке.”

Чак и сарајевски медији признају да је уред Тужилаштва БиХ под контролом СДА. На пример, у једној недавној анализи The Bosnia Times тврди да уред Тужилаштва БиХ мора да тражи сагласност високих муслиманских званичника, нарочито Бакира Изетбеговића, да би подигао оптужнице против муслимана за ратне злочине.

Тешко је схватити да међународни представници пристају на то да СДА има такву контролу над правосудним системом у БиХ, поготово ако се узме у обзир да су амерички званичници пре петнаест година, непосредно после напада на Њујорк и Вашингтон, претили да ће СДА прогласити терористичком организацијом ако Алија Изетбеговић не сиђе с позиција председника странке због његових широких веза с познатим међународним терористима.

Овакви проблеми с правосудним системом у БиХ су додатно увећани због самог састава Уставног суда БиХ. Две деценије после рата, три странца су још увек чланови суда. Један од бивших судија, Аустријанац Јозеф Марко, јавно је признао да се подразумевало да ће стране судије стално да потврђују предлоге високог представника. А у суштини, међународни званичници имплементирају политичку агенду стварања централизоване, унитарне државе тако што увек имају на располагању већину од три судије странца и два муслиманска представника, који увек могу да надгласају хрватске и српске судије.

Наравно, одавно се могао предвидети отпор свим покушајима да се правосудни систем у БиХ ослободи контроле СДА. Реформом правосуђа коју је ЕУ покренула 2011. још увек се ништа није постигло. Јер кад је шеф мисије ОЕБС-а у Босни, амерички дипломата Џонатан Мур, у септембру 2015. позвао уред Тужилаштва БиХ да сарађује с међународном истрагом о функционисању правосудног система у Босни у вези са оптужницом за ратне злочине коју је предводила судија из Велике Британије Џоана Корнер, уред тужилаштва је, уз подршку СДА, то одбио.

Садашњи проблеми, нажалост, само потврђују и историјску слику ,,правде” у Босни. Историчар Ноел Малколм објаснио је како су у отоманском систему хришћани и формално-правно третирани као грађани другог реда, и како у Босни у то време сведочење хришћанина против муслимана није било допуштено. Векови такве институционалне дискриминације су, наравно, оставили своје трагове на политичку културу и свест немуслиманског становништва у БиХ, што се најбоље види у пословици: ,,Кадија те тужи, кадија ти суди.” Заиста, поменута гђа Видовић је признала да такав систем у БиХ још увек постоји кад се запитала: ,,Како је могуће… да тужилац и председник Суда дају заједничко саопштење… То је директно стављање председника суда на страну тужиоца.”

Аустро-немачка политика на Балкану наставила је по правилима која је установила Отоманска империја. Према историчару Робину Океју, хабсбуршки званичници су наставили с ,,култом муслиманског првенства” у БиХ, а слично је за време Другог светског рата Хитлер имплементирао оно што је означено као ,,позитивна муслиманска политика”, све у циљу придобијања симпатија муслиманског света.

Нажалост, данас се мали број међународних званичника пита да ли је заиста могуће створити стабилну Босну и Херцеговину на основу насилне међународне имплементације политичког програма једног народа у Босни, или је боље инсистирати на истинској сарадњи и компромису. А овако наглашено пристрасна политика само блокира независно правосуђе, које је неопходно за истинско помирење.

Европски званичници у свему овоме споро уочавају безбедоносне ризике за своје земље. На пример, од јануара 2000. до октобра 2004. сарајевске власти су одбиле чак 40 покушаја тужилаца у Хагу да им се достави документација у вези са одредом ,,Ел муџахедин”, који је за време рата био распоређен у централној Босни. Међутим, разумљиво је зашто су их одбијали. Покојни Ричард Холбрук је касније рекао: ,,Ми смо их тада звали муџахедин борци за слободу. Сад знамо да је то била Ал каида.” Холбрук би још додао: ,,Да није било Дејтонског споразума, напади 11. септембра би вероватно били планирани у Босни, не у Авганистану.”

Кад се зна за овакву прошлост, онда није никакво изненађење да БиХ по глави становника има више џихадиста него било која друга земља у Европи. Али, међународни званичници очигледно мисле да је датум неког празника важнија претња од ИДИЛ-а или Ал каиде…

Наравно, у историји Југоисточне Европе много је примера који показују како међународни званичници креирају одређени систем да би промовисали своју визију ,,правде.” То је потврдио и један НАТО званичник 1999. године, кад га је новинар питао да ли ће НАТО пристати да се истражују потенцијални ратни злочини ове војне организације: ,,Без НАТО држава не би постојао Међународни суд правде, нити би постојао Међународни кривични суд за бившу Југославију. НАТО земље су на челу земаља које су основале ова два трибунала, које их финансирају и сваког дана подржавају њихове активности.” А ко плаћа трубаче, наравно, бира музику.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: