У Бужиму фантомке и „Алаху екбер”, а у Оџаку споран бадњак
Меморијал у Бужиму поводом ратних акција (Фото општина Бужим)
Већ неколико дана медији у Републици Српској брује о обележавању годишње војне акције „Муња 93”, меморијала за ратну акцију такозване Армије БиХ који је као и ранијих година уприличен у Бужиму, градићу у Федерацији БиХ (ФБиХ).
Слични помени и меморијали одржавају се повремено и с друге стране ентитетске границе – у Републици Српској, само за ратне акције Војске РС, али бањалучки медији приметили су како је у Бужиму по иконографији све асоцирало на ратни период и како су се тамо сем ратних застава с љиљанима могле видети и заставе Армије БиХ, док су се на обележавању могли чути и гласни повици „Алаху екбер”, који је узвикивала група униформисаних учесника.
Бањалучки медији известили су да прослава с ратном иконографијом долази свега неколико дана након што је српски повратник у Оџак, Дамир Ковачевић, кажњен са 100 евра зато што је трактор на којем је возио бадњак украсио – заставом Србије. „Алтернативна телевизија” известила је да је позирање уз повике и присуство чак и људи с фантомкама испраћено на друштвеним мрежама, те да је видео погледало више од сто хиљада гледалаца, али да надлежни нису реаговали.
На страници на којој је видео објављен „Удружење Нанићеви Бужимљани”, објављена је фотографија пет војних возила, која према слободној процени подсећају на теренско које се користило као санитет или интервентно возило, уз опис фотографије: „Тренутно пет регистрованих, општина Бужим”, известила је АТВ. Српским политичарима снимак, како кажу, некадашњих припадника озлоглашене 105. бужимске бригаде личи на почетак рата, а аналитичари су коментарисали да се у Бужиму величају они који су одсецали српске главе.
С друге стране, такође у Федерацији БиХ, недавни скуп уочи православног Божића није се допао полицијским службеницима Посавског кантона, па је српском повратнику исписана казна због заставе Србије, која је, подједнако као и застава РС, уобичајени део приватних празничних прослава у Српској.
„Празнична колона се није кретала нигде изван месне заједнице Нови Град, иначе највеће повратничке заједнице у Посавском кантону у којој живи око две стотине Срба. Нисмо желели изазивати непријатности било коме, па смо остали у свом дворишту”, рекао је Дамир Иветић, председник Српског грађанског удружења „Посавина”.
Председник Скупштине РС Недељко Чубриловић је изразио жаљење да људи на једној страни буду кажњени за много мање ствари, а на другој можете да урадите било шта и да то остане непримећено. „Ово није ништа неуобичајено и даље имамо исти однос у БиХ. Невоља може бити само ако неко у Српској нешто уради, док на другој страни на то мало ко и указује и види као проблем”, рекао је Чубриловић.
Политика
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovi mudzahedini u federaciji su isti kao ovi nasi mudzahedini, ista taktika i isto ponasanje policije.
Муслимани данашњи Бошњаци су изгубљени у времену и простору.
Љиљан ‐ Богородичин цвет
.
Љиљан мотив чија употреба сеже далеко изван домета хералдике, мотив који је историјски и географски свеприсутан, посебно везан за хришћански култ Богородице, тесно повезан са хералдиком једне државе ‐ Француске, као привилеговани амблем француских Краљева.
Грбове са љиљанима користиће све француске династије: Капети, валоа, Валоа‐Орлеан, Анжујци, Бербони, а љиљан ће постати саставни део многих грбова француских градова и провинција. Тек после Француске револуције 1789‐1799 француска државна хералдика се драстично удаљава од мотива крина. Наполеон користи једноглавог орла, а Француска Република и данас користи револуционарни грб са мотивима фашине из 1912. године, који не садржи мотив крина, и секире, или иницијале „Р.Ф.“ (акроним од Рéпублиqуе Франçаисе).
Исламски екстремисти у Босни и Херцеговини и Рашкој, прихватили су грб Котроманића и мотив љиљана као свој заштитни знак, дајући му искључиво исламски преџнак. Тако је данас мотив љиљана укључен у симболику муслимана у БиХ и Рашкој, често комбинован са исламским симболима, иако се ради о хералдичком мотиву Котроманића, средњевековне српске и хришћанске династије у Босни.
Са друге стране, крин се релативно рано јавља у српским земљама као декоративни елемент. Можда је најстарији пример те појаве приказ љиљана на надгробним плочама у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци, из ИX или X века. У Мирослављевом јеванђељу из 1180. године појављују се кринови у рунделама као украси на књижним заставицама, камени стећак из Липеновића код Крупња, који се данас налази у збирци Етнографског музеја у београду, на себи такође има стилизовани крин.
И код Срба је мотив крина чврсто везан за Пресвету Богородицу. О томе сведочи и одомаћен српски назив за крин или љиљан ‐ Богородични или Богородичин цвет. У манастиру Курбиново Богородица је приказана на једној фресци у плашту прекривеном љиљанима.
Према неким индицијама, француски утицај на прихватање крина у српској хералдици, ако га је уопште било, требао би да буде смештен у период много пре Јелене Анжујске. Троношки летопис јеромонаха Јосифа, из 1791. године, доноси нам следећу причу о томе како је Француски Краљ даровао Стефану Немањи два од својих кринова за српски грб: »Украо си од кринова мојих два, /но нека ти буду, теби и потомству твојем после тебе, /знамење куће моје и твоја два сина /на печату прва два од мојих кринова. /И тако је потом устројио и раширио /Немања Царство, белога орла положивши на њега, /положивши к ногама његовим /кринове као знамење два сина.»
Тај француски Краљ могао би бити неко од двојице Немањиних савременика ‐ Луј VII Млади (1137‐1180) или Филип II Август (1180‐1223), у чије се време крин управо учвршћивао као символ Француске и њених Краљева. Ипак, ова тврдња с краја XVIII века, више личи на једну апостериорну апологију присуства кринова уз мотив двоглавог орла на грбу Немањића из Илирских грбовника или Витезовићеве и Жефаровићеве Стематографије.
Утицај француске хералдике много је вероватнији у случају грба протовестијара (министра финансија) Цара Душана од 1323. до 1353. године, Николе Буће. Овај Которанин је једно време био Душанов поклисар на француском двору, па неки сматрају да његов грб ‐ штит са појасом на коме се налази љиљан, потиче из тог времена. Овај грб, сачуван на каменој пластици у Которском лапидаријуму, можда је припадао и неком другом члану породице Бућа, нпр. Трифуну, који је неко време био протовестијар Босанског Краља Стефана Твртка И, па је грб можда настао под утицајем Босанске хералдике.Постоје, додуше и мишљења да је мотив крина у Србију могао стићи и из саме Византије, преко Котора, где се посебно поштовао Свети Трифун, чији је култ у Ромејском Царству везиван за мотив крина.
Популарност Котроманићког грба са тракоми љиљанима доживела је своју потврду и у савременој историји. Исламски фундаменталисти у Босни почетком 90 – тих година XX века изабрали су управо овај грб за символ свог покрета и потоњи државни грб БиХ. Нису се одлучили ни за једну од западњачких хералдичких фикција везаних за Босну – укрштене окресане гране или кључеве, фиктивни грб Котроманића са лавом, руку која замахује мачем или илирски полумесец са звездом. Последња два грба била би пођеднако одговарајућа за повезивање са исламом али, у неку руку и компромитујућа по њега.
„Троношки летопис јеромонаха Јосифа, из 1791. године, доноси нам следећу причу о томе како је Француски Краљ даровао Стефану Немањи два од својих кринова за српски грб: »Украо си од кринова мојих два, „—Nije bilo ljiljana na grbu u doba Nemanjica (koristili su se na nekim drugim mjestima i dosli su preko Vizantije)…Године 1888. два златна љиљана су унета на грб Краљевине Србије као симбол њеног континуитета са династијом Котроманића. Љиљани нису били на грбу Државе СХС, Краљевине Југославије, ни СФРЈ, али су се поново појавили на грбу и застави независне Србије 2006.
Majmuni, zar im nije bilo dovoljno mrtvih ?.
Zar ne zele polako da zaborave spaljenu zemlju ?.
Zar ne misle na svoje najmilije !.
Izetbegovic im dobro oprao mozak !.
Ili bolje receno : isprao mozak !.
Nije Armija BiH nego tzv.Armija BiH !