У част великана

“Бештије”, “Јована Лукина”, “Смрт господина Голуже”, “Чудо невиђено”, “Лјепота порока”, “У име народа”, “Искушавање ђавола”, “Ђекна”…

На јучерашњи дан, 20. новембра 1941. у Озринићима код Никшића рођен је велики Живко Николић.

Осамдесет година од рођења авангардног синеасте у чијим су филмовима најзначајнији глумци овдашњег глумишта остварили култне улоге – Мира Фурлан, Велимир Бата Живојиновић, Мира Бањац, Данило Бата Стојковић, Петар Божовић, Драган Николић, Савина Гершак…, а он је за живота остао несхваћен, непризнат, на неки начин и понижен.

Николић је рођен 1941. године у Озринићима код Никшића. Похађао је умјетничку школу у Херцег Новом и Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Уписао је глуму али се цијелог живота бавио режијом.

Прве документарне филмове Николић је снимио 1968. године. Били су то “Блажени миротворци” и “Себи за живота”. Потом слиједе филмови по којима је постао познат и ван граница Југославије као што су “Ждријело”, снимљен 1972. године за који добија Сребрну медаљу Београдског фестивала документарног и кратког филма, пише ЦдМ.

Затим слиједе филмови: “Полазник”, “Баук”, “Марко Перов” за којег добија Сребрног змаја у Кракову 1975. године

Потом филм “Прозор” за који добија Златну медаљу Фестивала у Београду. Слиједе филмови “Ине”, “Ане”, “Градитељ” филм “Биљег” рађен 1981. године а говори о Хидроелекртрани у кршу као симболу нечије глупости и обијести. За тај филм добија велику Златну медаљу у Београду, награду ФИПРЕСИ и Златног змаја у Кракову.

Свој први филм “Бештије” снимио је 1977. године, “Јовану Лукину” двије године касније, а “Смрт господина Голуже” 1980. године.

За филм “Чудо невиђено” добио је “Сребрног медвједа” на фестивалу у Москви 1984. године и потукао многе рекорде гледаности у ондашњем СССР-у.

Николићев филм “Љепота порока” у Израелу постаје најгледанији и сматра се за најеротичнији филм бивше Југославије, а ту си и “У име народа” и “Искушавање ђавола”.

Ништа мање значајан опус имао је и на телевизији. Посебно поглавље у Живковом стваралаштву чине телевизијске драме и серије: “Ђекна још није умрла а кад ће не знамо”, “То кад увати не пушта”, 1988. године и серија “Ђекна”, потом “Народни непријатељ”, да би 1996. по сценарију Драгана Копривице снимио “Ориђинале”.

Живко је говорио да су на њега велики утицај извршили познати црногорски сликар Лубарда, као и Рембрант. Лубарда по једној амбијентацији и претварању те амбијентације у знак, у нешто што је ријеч, можда чак и симбол. А Рембрант једним осјећајем драматике унутар слике.

То му се, иако се бавио филмом а не сликарством, чинило веома бликсим.

Добитник је преко тридесетак награда на нашим и међународним фестивалима.

“Растужи ме што понекад видим да се поједини љуте што другачије сликам Црну Гору. Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао”, говорио је славни Живко.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: