У чему је кључ?

Пише: о. Дарко Ристов Ђого 

„Антиохија је некада заиста била град. Не било какав: то је град у коме се „ученици први пут назваше Хришћани“ (Дап 11,26). Иако је још много тога паганског куљало у њима, нису Антиохијци били лош народ – напротив: помало цинични, нису се лако препуштали таласима паганске обнове коју је покушао да учини Јулијан Апостата. Он их је зато презирао, узвраћајући им само за њихов презир његовог покушаја да, опонашајући хришћанство које је мрзио, заснује један нови паганизам. Али космос старих богова је већ оцвао. Није му било спаса. Антиохијци су зато мирно сачекали да Одступник одступи из историје.

Овај пут, међутим, ствар није била у „међуконфесионалном складу“. Не зна се тачно шта је толико покренуло масе – биће да је у питању један нови порез. Али зна се тачно да, када је проглас прочитан на хиподрому, антиохијска свјетина је у потпуности изгубила ум. У своме бијесу рушила је све пред собом: ускоро су порушене царске статуе. Војска је нијемо посматрала догађаје.
Шта се заиста десило са Антиохијцима, не можемо сасвим сазнати.

Велики хеленски бесједник Ливаније, учитељ Св. Јована Златоуста, као да се колеба у казивању. Рушилачки импулс приписује неком спољашњем агенсу: „као да нешто демонско уђе у људе…“ Но, поред метафизичке антропологије, Ливаније ће узрок потражити и у философији политичког: узрок брзине и жестине дивљања потражиће у агресивности мањине и инертности стационираних чувара реда: „а пошто се власт није јављала…“ значи: пошто власт није била оно што мора бити: сила која штити заједнички живот, неповредивост не себе саме, него Антиохије. У сваком случају: руља је рушила све пред собом. Гласна, одлучујућа мањина, ако је вјеровати Ливанију. „Командир стелаца“ који је мора да реагује – није реаговао.
Град се претворио у руљу.

А руља не може одржати ред. Ускоро су се вијести из Антиохије прошириле до Цариграда. На његовом престолу је тада био енергични и заслужни цар Теодосије Велики, онај исти који је сабраo Други васељенски сабор. То не само да га није спрјечавало да буде оштар управитељ – супротно: након читавог вијека разводњавања и аријанства, апостастије у вјери и држави, Теодосије је одлучио да ствари у Царству коначно постави на дугорочне основе, да га врати Православљу. То га је не ријетко доводило у сукоб са хришћанским етосом: сурово се обрачунао не само са Антиохијцима већ и са побуњеним Солуњанима. Није му било тешко ни страно да због тога тражи од Бога и од Амвросија Миланског покајање. Оно је било и нужно и искрено. Теодосије Велики је био хришћанин и одлучан владар.
Када се успоставио ред, ствар се тек морала уредити. Шта ће бити судбина Антиохије?
У Цариград је, заједно са делегацијом града, отишао и њен епископ Флавијан. Пагански философи су побјегли из града. У њему је остала само хришћанска Црква и њен млади свештеник – Јован Златоуст. Да бесједама уједно бодри и опомиње Антиохијце. Да покуша да оно паганско и дивље некако ухристови – не ријечју којом ће да их оправда већ ријечју којом ће да их исправи.
Антиохија се тај пут спасила од царске освете. Деградирана је, укидањем хиподрома и позоришта, али је опстала. Њена потоња историја, међутим, заборавила је своје хришћанске епизоде. Данашња Антакија у Турској непозната је на мапи свијета. За разлику од Антиохије, мајке хришћанства и родног града Јована Златоуста. Она живи и данас.“

***
„И добро. Зашто ми све то причаш? Као да слутим неке алузије на Црну Гору. Свака твоја прича као да иначе понешто говори о њој. У чему је кључ?“

Савршених аналогија нема: свака има своје домете. Заиста: и Антиохија и Цетиње су некада били полиси – имали су форум на коме су се уједно такмичили и преплитали Ливаније и његов ученик Јован Златоуст, паганизам и хришћанство, насиље и Бесједа на гори, презир и љубав. И један и други полис познавали су појам врлине – то је онај унутрашњи простор такмичења човјека са самим собом. Данашња Антакија не познаје више нас који смо у њој добили име. Историја српског имена још се негдје котрља по Обилића пољани, у душама појединих људи који га нису сметнули ни проклели, сједи у архиву и музеју, гдје на страницама „Гласа Црногорца“ и даље стоји и чека нека времена када ће га синови и потомци опет открити, као и своје поријекло са Златибора или из Зенице. Али питање више није само да ли је Антакија – хришћански град или Цетиње – српска престоница. Питање је: да ли тамо гдје нема другог мишљења уопште постоји полис? Да ли тамо гдје се мора бити оно „једино“ што су сви ту – уопште може говорити о граду?

Српство јесте многолико. Готово да се нико од нас неће лако сложити са одредницом српског идентитета. То је историјски ужасавајуће, али је неопходно да би Српство било цивилизација, форум, култура, осим што јесте језик, обичај, народ. Српство као форум се увијек некако трагично одрази у историји Српства као Цјелине. Разномислије понекад постане различито лице Српства, које на крају постане различито од Српства. Али не можеш бити форум без различитости, ни полис без форума. Данас је оно полис. А ту је Црква да оно постане хришћански полис: да различитости не отргну од Христа, да путеви на агору на крају се улију у онај који води у живот.

О људима нећу писати ништа. Постоји нека зачудност масе – и ма колико читао Хану Арент, Златоуста или Ливанија, нисам досегнуо тајну њиховог рушилачког бијеса. Демонизованост? Вакуум уређујуће службе власти? То су погледи који откривају изглед и слуте суштину: не откривају све, не завршавају казивање. Уосталом, још некада давно, на Острогу, рече ми Старац: када читаш ове молитве, не расправљај ни са непомеником, ни са посједнутим. Само читај молитву. И не надај се да је у твојим рукама исход. У твојим рукама је само молитвеник. Исход у Христовим и Светог Василија. Шта год да бих рекао о ма коме – људи сами казују о себи, за себе. И не само људи.
Аналогије су ограничене. И двосмислене. Јер живимо у доба двосмислености. Данас немамо Теодосија Великог. Стара архитектура свијета распала се у свелажи: данашњи човјек не вјерује у било коју монархију, али се радо подчињава узурпатору сопственог гласа. Зато је оно стално нестало из свега што би се назвало старим именом.

Нико од данашњих, на крају, и на почетку, не може бити православни цар: данас се само етосом, начином живота, неко може показати као онај који дјелује носећи етос хришћанске власти. Да ли иједна власт може бити хришћанска? Историја још није до краја показала резултат у цјелини – али су поједини њени одбљесци, попут Косовске битке, показали да може, уколико, иако власт, не заборави да она служи народу, заједници, Цркви, а не обратно. Власт која је самоциљ – ма колико задовољавала масе – масовни је порок. Каква је власт која служи другима? Гдје је граница неопходне силе и жртвовања?

То је тајна за коју не постоји универзални рецепт. Само начело познања хришћанствености: истинска власт је тешко служење да се ка осионима буде храбар и одлучан, а ка слабима и угњетанима – милосрдан.
Историја не срља ка прогресу – бар не из хришћанске перспективе. Она се регресивно котрља, али нам оставља довољно простора да свако од нас изабере свој пут и траг у животу који се затим улијева у њу. У њој је много лакше бити Јулијан Апостата, негдашњи чтец у Цркви а потоњи презиратељ. За то увијек постоји простор. Није лако бити ни солидан управитељ. Да би се било бар налик Теодосију Великом или Стефану Немањи, мора се открити тајна одлучности и милосрђа јер су и храброст и доброта – врлине. Једна без друге не вриједе баш много.
Свакако, није лако бити ни Златоуст. Златном ријечју свједочити у свијету камена и жељеза.
Па, опет: у очима Божијим и нашем сјећању он је остао важнији од цијеле Антиохије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: