У Црној Гори посекли чак 200.000 стабла маслина

Црна Гора се сети својих маслина, и то не на државном нивоу, тек када се њихове крошње повијају од плода. Као што је то рецимо, био случај прошле године. После једногодишње паузе, која је по мишљењу старих маслинара „природно стање“,ове године су вековна стабла „жутице“, превасходно, али и других сорти, слабо родила. Стари, али и нови млинови углавном – мирују. На добро маслиново уље, које је и храна и лек чекаће се до наредне године. Али, нешто друго много више брине: небрига и јавашлук.

У општини Улцињ су лане са 77.000 стабала, колико их је на овом подручју, у десетак млинова прерадили уље у вредности од близу два милиона евра. А да је било бербе у ували Валданос, где се налази око 18.000 стабала, до којих њихови власници не могу да дођу јер се некадашње војно одмаралиште годинама безуспешно „тера“ на тендере, од уља би се зарадило од 2,5 до 3 милиона евра. Ове године било је уља тек за – кућу.

И у другим општинама има још запуштених маслињака, под којима годинама труне плод. Делом у приватном, а делом у власништву државе. Али и све мање стабала и све више – њихове сече.

Црна Гора још, иако је то њена обавеза коју поставља Брисел, не води рачуна о свом великом биљном потенцијалу. Још није урађен катастар маслина, али се рачуна да на целом приморју има око 400.000 стабала. Не тако давно, седамдесетих година, када је туризам нагло закорачио на јужну обалу, почела је „сеча“ маслина. Стара стабла уступала су место хотелским терасама и приватним кућама, ресторанима и путићима који воде до њих. Касније када је започело право бетонирање обале, које се увелико наставља и ове зиме,нестајали су пред багерима цели маслињаци. Рачуна се да је за неколико деценија посечено више од 200.000 стабала. Није тешко претпоставити (ово важи за оне млађе) колико је уништен јединствени амбијент „зеленог залеђа“, у којему је “ свето дрво“ уступило место ружним вишеспратницама са становима и апартманима за продају. Који су никли и ничу уз саме путеве, изнад којих су „стражарила“ столетња стабла јединственог дрвета. И чија градња је главни бизнис већ подуго дуж целе обале, а нарочито на Будванској ривијери. Дакле, јасно се зна ко маслину „шиша“, али је непознато ко је – брани. И да ли је уопште штити.

Оно, што Црна Гора не ради, а морала би је да престане да чупа стара стабла ради прављења места за терасе апартманске и да сади нова стабла. Плански и сваке године. Док рецимо неке земље Медитерана, иначе богате маслинама, које су и веома туристичке, годишње посаде по милион стабала,а суседи Албанија и Хрватска од 350.000 до 500.000, Црна Гора је далеко од било каквих вреднијих резултата у том погледу. Стога је и логично често питање које постављају мештани, али и други који воле обалу, посебно њен јужни део: хоће ли маслина преживети.

Прва удружења

Извесну живост у старе маслињаке унела су удружења маслинара. У Боки Которској, Будви и на крајњем југу. Агилни појединци чине напоре како би утицали на то да маслина преживи даљу урбанизацију, да ничу нови засади, да Црна Гора, као медитеранска земља препозна један од својих најважнијих ресурса. Али, све је то премало без озбиљне државне политике која је, када је ово благо у питању, бар за сада изостала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: