У Дапсићу код Берана обиљежен Дан ослобођења Берана од турског ропства 16. октробра 1912. године и 260 година од Боја на Крчеву

У организацији мреже српских удружења “Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине“ коју чине: Уружење добровољаца ратова до 1918, њихових потомака и поштовалаца Беране, Српско историјско- културно друштво “Никола Васојевић“– Беране, и Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору дана 16.октобра 2021. године завршена је једнонедељна традиционална културно-историјска манифестација: “ДАНИ СЈЕЋАЊА НА СРПСКЕ ЈУНАКЕ И ДОБРОВОЉЦЕ“ и тиме објележено 260 година од Боја на Крчеву и 109 година ослобођења Берана од Турака.

Скуп је поздравио пјесник и професор Милан Мане Цимбаљевић,који је говорио о значају споменика код којег се одржала манифестација.

“Дапсићани су подигли споменик својим заслужним прецима који су искорачили у борбеним редовима за одбрану слободе у свим ратовима за своју земљу у свом времену, када многи дадоше и своје животе. Списак је дат као на споменику, редосљедом по годинама погибије уз поштовање и азбучног реда, у ратовима 1912-1918. године.

Бућковић М. Радивоје 1862-1912.

Голубовић Н. Тома 1877-1912.

Ђуришић М. Илија 1892-1912.

Лутовац Ђ. Андрија 1874-1912.

Лутовац Д. Вуле 1876-1912.

Лутовац М. Јован 1895-1912.

Лутовац Б. Мина 1872-1912.

Цимбаљевић М. Васо 1864-1912.

Цимбаљевић И. Саво 1882-1912.

Чубровић М. Крсто 1867-1912.

Вујовић С. Богић 1888-1917.

Вујовић Г. Мијаиле 1882-1917.

Лутовац Д. Мирко 1874-1917.

Лутовац З. Новица 1892-1917.

Лутовац М. Радоња 1862-1918.

Чубровић Ј. Данило 1892-1918.

Умрли у логорима у Надмеђеру у Мађарској 1917. године:

Лутовац Н. Јован 1875-1917.

Цимбалјевић Д. Васиљ 1881-1917.

Шуњевић М. Ђукан 1867-1917.

Треба напоменути да су тада погинулим борцима одсијецали главе. Када је на Локвама у Дапсићу погинуо Васо Мирдов Цимбаљевић, који је био чувен, крупан, развијен човјек, носио је бркове до ушију, једино су његову главу послали везиру у зобници, јер су тада слали главе најчувенијих и највиђенијих људи. Тако је његов труп сахрањен без главе на Дапсићком гробљу. Његова сестра Иконија, удата за Батрића Шћеповића у Заграђе, тужела га је:

“У гробље ти труп укопасмо

а на трупу дичне главе нема

понесоше ју на поклон везиру

да се са њом дичи паша

дико наша“

Од страдалника у ропству у Надмеђеру у Мађарској био је и капетан Васиљ Дилин Цимбаљевић, који је као академац био други у рангу по успјеху. “Једино је испред њега био Лазар Милошевић на Војној академији, на Обилића Пољани на Цетињу у тој класи“. Ђукан Шуњевић је био познати барјактар Дапсићке чете и умро је у ропству. У ропству је тада био и водник Милић Шуњевић, преживио је и вратио се кући. Мирко Нешов Цимбаљевић је такође тамо био и показао се врло храбрим па је преживио. Био је познат говорник и лелекач. Прича се: Гавра Вуковића нико боље није олелекао од Мирка Нешова Цимбаљевића. Он је рекао: “ДИКО СВИЈА ВАСОЈЕВИЋА, А БРАТЕ СВИХ СРБА!“ Истакао је у поздравном говору предсједник секције Удружења за Дапсић пјесник Милан-Мане Цимбаљевић.“

Потом је скуп поздравио историчар Горан Киковић, који је говорио о значају дана ослобођења од Турака 16. октобар 1912. године када су ови крајеви ослобођени послије 457 година.

Он је истакао да је формиран Одбор за подизање споменика боју на Крчеву кога сачињавају: Верољуб Кастратовић, предсједник и чланови: Предраг Бојовић, Мишо Бојовић, Радован Рајо Лутовац, Миличко Трифуновић, Горан Киковић и Бранислав Оташевић.

Бој на Крчеву код Берана 1751. године

“На простору Васојевића су средином XVIII вијека водили честе борбе са Климентима, који су, прихватајући ислам, уживали подршку турских власти. Међутим 1751. године Васојевићи, Шекуларци и остали Србљаци су на Крчеву извојевали једну од одлучујућих побједа над Климентима. И према неким изворима од тада се оно тако и зове. Но, при насељавању Васојевића по овој области сукоби са сјеверно- албанским племенима и даље су били неизбјежни. “Васојевићи и Клименти су узајамно вршили нападе и плијенили једни друге. Борбе и потискивања трајала су све до краја 18. вијека“ – пише Радослав Јагош Вешовић.

Тада су, како казује предање, Васојевићи тукли Клименте и на Штавној, Злоречици, Зелетину, затим на Побјенику, дубоко у долини Лима. Од великог су историјског значаја биле те борбе за одбрану Горњег Полимља. Васојевићи су и средином XVIII вијека, као и остали Брђани, наставили отпор Турцима.

Према релевантним историјским изворима (Дашић, Вешовић), као и према опшеприхваћеном предању братстава у Нахији, овај бој Васојевића против Климената, десио се на дан Светог Александра Невског 30. августа (12. септембра по новом календару) 1751. године. (Према Томашу Катанићу овај бој на Крчеву догодио се 1707.године – у вријеме попа Катане. Те године јесте се десио један сукоб са Климентима, али на Крњечу – Злоречици, гдје се својим јунаштвом истакао предак Дедовића – Дêдо Ковачевић, а према неким предањима тада је погинуо стари Вук Брајотић ).

На исти овај дан, неких 80 година раније, десила се и одбрана Васојевића у Лијевој Ријеци од напада Мустај-паше Махмутбеговића (по пријави Пеја Станојева). Због ове двије сјајне побједе 30. августа, Васојевићи славе Светог Александра Невског као свој свечани дан и завјетну славу. Боју на Крчеву претходила су вишегодишња непријатељства и борбе Васојевића и Климената, за превласт у долини Лима. Од почетка масовнијег преласка Васојевића у Нахију (око 1700. године), борбе и убијања са Климентима нијесу престајале. Запажени су бојеви са Климентима на Штавној (1704.), Злочерици (на Крњечу, 1707.), Зелетину и Побјенику. Сво то вријеме Васојевићи и Клименти су нападали и плијенили једни друге, с тим што су Клименти почели да примају ислам па су имали и подршку османских власти.

Детаљи Боја на Крчеву нијесу познати, осим да су се Климентима тада супротставили Васојевићи заједно са Шекуларцима и осталим Ашанима (Србљацима). Предања говоре да су тада Васојевићи на Крчево дошли након позива Ашанâ за помоћ. Неоспорно је само да су Васојевићи овом побједом стекли одлучујућу превласт у насељавању Лимске долине. Клименти су своје ширење морали да наставе у правцу Метохије, као и у правцу Драча и Улциња. На челу васојевићке војске на Крчеву налазио се кнез (или војвода) Мирчета Раичев Катанић (унук попа Катане), коме су Клименти претходно убили сина Николу и заробили двије снахе.

Народно предање, као посебно истакнуте јунаке, у овом боју помиње: Милутина Раичева Катанића, Леку Малог Ђиновића, Вука Храброг-Делију (неки погрешно тврде да је то Вук Брајотић), Радоја Бабовића и друге. Резултат боја се не доводи у питање, јер су Клименти приликом повлачења толико “исјечени“ да је “пролаз био закрчен, по чему се и то мјесто назове Крчево“ .-закључио је Киковић.

У културном програму који је једникм дијелом настављен у ресторану “Клопка“, власника Миљана Анђића, учествовали су пјесници: Милан Мане Цимбаљевић,Дарко Јововић, Давид Лалић, Радован Обрадовић, Радоје Мишковић и Вулко Шћекић. Док су присутне чланове Удружења уз струне гусала поздравили Боривоје Делетић и Синиша Петрић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: