У инат

Пише: Дејан Цвијановић

И као што је речено, против насиља, против употребе силе не треба пуно аргумената, али за њену употребу потребно је пуно лажи, манипулације, измишљотина, потребан је болестан ум.

Прије тачно двадесет и три године почело је сурово и срамно бомбардовање једне мале земље, од деветнаест земаља највеће војне алијансе, у име мира, демократије, слободе. Тада су се они, који и данас мисле да су већи од Бога, они који себе називају ‘изузетним’, надрасом дарованом да пише и спроводи законе на земљи, кренули да науче памети један у срцу слободан народ како треба да живи, да се влада, да се моли и да воли. Наравно, пропаганда која је претходила самом чину насиља била је невјероватна и до тада незабиљежена у историји људског рода. Један народ је због своје слободоумности и свог поноса био разапет на крст страдања, био годинама гажен и проказан свим дозвољеним средствима медијског терора тзв. слободне заједнице земаља цивилизованог свијета. Само из једног разлога, наметнути своју вољу, своје законе и своје устројство, савити кичму непослушном и бацити га на кољена.

Записано је: „Наметати своју вољу другима је насиље, а наметати себе сама врхунац је насиља.“

Управо ово је суштина дјеловања међународне заједнице и самог оног који је у име највиших идеала предводи и спроводи законе најмудријих и најдобронамјернијих. Колико је мудрости и добронамјерности у њиховим дјелима, акцијама и поступању, сами смо најбољи свједоци у последњих тридесет година, а зар треба и помињати оних седамдесет осам дана „братског и пријатељског освјешћивања“ у име демократије, слободе и мира! О каквом миру, демократији, слободи и економском и културном стандарду је ријеч, најбоље видимо по појединцима који су постали симболи неоколонијалног статуса који нам је дарован. Степен подаништва, бескичмењаштва, и самог чина радости док се служи неоколонијалном Господару прелази све границе људскости и морала. И док нам исисавају последње капи наше етике и док нам обесмишљавају сваки покушај враћања наде и вјере, убјеђују нас да је то за наше добро и за добро генерација које долазе. Стварање још једне колоније робова, оданих и послушних и добро утренираних паса. Али, како каже наш народ – „И ово ће се звати јуче“. Све ово смо толико пута преживјели у нашој дугој и болној историји, а остало је само једно – ОТПОР, непристајање на неслободу, на ропство, на отуђење од наших породица, од наших најближих.

Очување духовне вертикале и духовне побједе над непријатељем и порука будућим, онима који ће доћи послије нас о истрајавању у борби непрестаној, јер како рече Свети апостол Павле: „Не боримо се против крви и меса, већ против поглаварства и власти, са силама таме у поднебесју“. Зато, позивамо наше младе на трезвеност у размишљању, на непристајање на зло и неморал и надасве на стрпљење, духовност и слогу, уз свевременске ријечи нашег нобеловца: „Будући! Слободна дјецо; зоро ноћи наше, кад се буду слободни и високи домови ваши оцртавали на истом небу, које је гледало патњу нашу и срам и смрт, нико неће помишљати да ти моћни темељи почивају на нашим костима. Срећа безбрижна и мисли напријед само. Што ће вас сјећати отаца ваших који су били већи у трпљењу него у борби?Ваш живот биће наш заборав.Тек у несвјесној сузи ваших женâ, у заносима младићâ, маштању дјевојакâ, моћној свирци или ријечима ваших пјесника, бљеснуће можда на час спомен отаца ваших чији је живот био кратак, а бол огроман. Тек најбољи међу вама осјетиће, можда, да из тих свагдањих догађаја бије, као вјетар, бескрајна жалост мртвих и нијемих живота који су живјели и мрли за вас, Будући!
Та слободна дјеца треба да будемо МИ, чувани од небеске страже. Данас уз Лазара, Милоша, Богдана, девет Југовића, сједе јунаци са Кошара, Паштрика, Планеје. Као и онда, и данас треба рећи – НЕ ДАМ! Не дам своју Цркву, не дам своју Икону, не дам своју Крсну Славу, не дам Немањиће, не дам Петровиће …не дам Косово, не дам У ИНАТ!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: