У источном Медитерану је Турска постала незаобилазна сила

Аутор: Волкер Пабст Neue Zürcher Zeitung (NZZ)
Превод: Мирко Вулетић

Анкари успело да оствари заокрет у грађанском рату у Либији. Што јача и турске позиције у конфликту око сировина у источном Медитерану. И поред тога Турска остаје упућена на своје интернационалне партнере.

Државном емитеру ТРТ је видно задовољни Реџеп Тајип Ердоган дао интервју: “Јел они уопште знају са ким овде имају посла ?”, упитао је турски председник у правцу Грчке. У позадини карта источног Медитерана – са означеним морским границама из контроверзног споразума, којег су Турска и Либија потписале крајем прошле године. “Пирмирте се мало, присаберите. Иначе ћемо морати да реагујемо”, закључио је Ердоган у претећем тону.

Анкара и Атина звецкају оружјем

Тон између Анкаре и Атине је постао осетно оштријим. Атина и Брисел не признају овај турски споразум са Либијом, који проширује амбиције Анкаре непосредно до грчког острва Крит. Турска је најавила да ће од сада трагати за изворима енергије и у водама које Грчка сматра својим. На шта је грчки министар војни објавио да су оружане снаге његове земље спремне на сваку евентуалност.

Турске бушотине испред Крита би биле наредна степеница ескалације у комплексној борби за моћ око источног Медитерана. Испред обала Кипра су већ одавно присутни турски истраживачки бродови. Али за разлику од Кипра, Грчка располаже са сопственом морнарицом. Грчка влада из унутрашњо-политичких разлога себи не може да допусти да не реагује на једну овакву провокацију.

Велики Ердоганов успех у Либији

Ердоган има све разлоге за самоуверени наступ. У грађанском рату у Либији је Турској последњих недеља успело да одлучујуће утиче на ток борби. Владина армија Либије је прво протерала из околине главног града Триполиса трупе побуњеника, остарелог генерала Кхалифа Хафтара. А потом и из целог низа других битних градова. Без турске помоћи – у ваздуху дронови а на тлу турски војни саветници и сиријски плаћеници- то не би било могуће.

То је изјавио и либијски премијер Фаyез ал Саррај, који је одмах после повлачења трупа генерала Хафтара одлетео за Анкару, на састанак са Ердоганом. Како год да убудуће буде изгледао поредак у Либији: Турска је постала незаобилазни фактор игара моћи у овој северно-афричкој земљи.

За Ердогана је то огроман успех. Турски привредници, који у Либији још из времена Гадафија имају битне економске интересе, смеју сада да се надају да ће учествовати у обнови земље. А још важније је: Хафтарово повлачење је јавни пораз држава које га подржавају а које су ривали Анкаре за вођство у сунитском свету, Саудијске Арабије и Емирата – однос снага у источном Медитерану се осетно променио.
Линије конфликта око морских граница у региону богатом сировинама су се све више поклапале са онима у Либији. Грчка, која нема виталних интереса у тој држави, је отворено стала на страну генерала Хафтара. Емирати, који немају излаз на Средоземно Море, су се изјаснили против турских бушотина испред Кипра. Развој ситуације у Либији је стога и јасни пораз антитурске коалиције у конфликту око гаса, коју сачињавају: Грчка, Кипар, Египат и Израел.

Турска доктрина “плаве отаџбине”

Већ годинама Турска следи своје спољнополитиче интереса са пуно већим наглашавањем а без икаквог обзира према традиционалним алијансама. При чему се не либи ни кориштења војне силе. Циљано поспешивање сопствене индустрије наоружања је инструментал, како је показало кориштење дронова у фебруару у сиријском Идлибу а сада и у Либији. Милитаризација спољне политике Турске је и продукт унутрашњо-политичких померања после покушаја пуча као и све већих неспоразума са Западом, како је закључио Синем Адар из берлинске Фондације Наука и Политика.

Пуно битнија од неосманских амбиција, које свако мало приписују Ердогану, за разумевање турске политике у медитеранском простору је доктрина “плаве отаџбине”, по којој је доминантна турска позиција у морима које запљусукују њене обале од централног значаја за националну безбедносну политику.

Посебно одлучно Анкара одбацује зоне суверенитета у Егејима и јужној обали, на које право полаже Грчка, јер оне снажно ограничавају турски приступ отвореном мору. Управо под именом “плава отаџбина” су прошле године изведени највећи поморски маневри турске историје. Порука је била и ту јасна: и у источном Медитерану је Турска незаобилазна сила.

На интернационалном паркету је Турска изолована

Успехом у Либији је Турска значајни корак ближе том циљу. Планирани гасовод, који би једног дана требао да кипарски гас доведе до Европе, се у датој ситуацији без турске сагласности тешко може реализовати: цеви морају бити положене по морском дну, које по споразуму између Либији и Турске припадаја Анкари.

Но, снага “турског вета” -израз Сианана Уелгена, шефа истанбулске фабрике размишљања “Едам”- није сама по себи довољна. Јер јеста да је Турска у стању да једнострано спречи регионалне развоје ситуација, али у реализацији политике, којом би се могли покупити и полодови таквог успеха, је ова држава ипак упућена на међународне партнере.

То важи и за стабилизацију Либије -без које успех Анкаре остаје привремен- али исто тако и за питање морских граница и експлоатације сировина. За тако пуно хваљену стратешку независност Турској, као сили средњег ранга, недостају и средства и моћ.

И управо ту се и налази њена слаба тачка. Јер, Анкара је све изолиранија. Традиционалне алијансе са Западом су оптерећене многобројним конфликт-темама. Из Вашингтона и даље прете санкције због куповине руских против-авионских ракета. У Европи су били згрожени што је Ердоган, пред цорону, за избгелице и мигранте био отворио турске границе према Западу. А о стању правне државе у Турској тек да се не прича.

Нова трајна и одржива партнерства Ердоган нема ни у назнакама. А Русија му је, упркос пунктуалној сарадњи, све више противник: што се види и у Сирији и у Либији.

Без дуготрајне стратегије

Аналитичар Уелген закључује да ће у Либији доћи до сукоба између Турксе и Европе. Упркос делимичном отварању према УСА, он се плаши да ће Ердоган, осокољен најновијим успесима, и даље ићи у конфронатације уместо да уложи на дипломатску карту.

У тренутној политичкој клими у Анкари, где се иза кулиса већ ради на следећем “ко-је-витезању”, је то јасно видиво. Јер, интернационални конфликти се код куће могу пропагандно одлично продати. Али да би извукла реалне користи из успеха у Либији Турској недостаје дуготрајна стратегија. Нју тренутно нико не види.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: