У каљузи „дубоке државе“

Пише: Емило Лабудовић

Јелена ће се бранити са слободе!? Из удобности свога стана, окружена благодетима које је, као хрчак, приграбила док није радила оно за шта је била прилично плаћена. При чему не рачунам „скромни“ додатак у виду варијабиле и дневница који је сама себи намицала. Колико год суманута, привилегија да се брани од куће била је више него очекивана, јер је била приведена суткињи од које се то и очекивало.

Сузана Мугоша, и упркос свим, и слијепима видљивим, маифетлуцима, и даље је на првој линији одбране „одабраних“. То је у свом „оптужућем“ писму из Спужа потврдио и пензионисани тужилац Катнић, вајкајући се што није изведен пред „једину часну суткињу“ у Црној Гори, Сузану Мугошу“! Јер да јесте, и он би, по свој прилици, добио наногицу са којом би парадирао оним замком у Бајрамовици.

Да се разумијемо, чувена, „ударна“ Сузи није последњи остатак развалине зване црногорско правосуђе које је утемељила и озидала „тета Весна“ са бројним сарадницима. Та клика и данас харачи судницама, развлачи процесе, опструира реформе, изборе челника. Уосталом, да није таквог судства и таквих судија, бар би једна од десетина судских афера које су попут априлског земљотреса дрмале Црну Гору, имала свој правоснажни епилог. А тих судија је толико да би, и кад би били почишћени „говњавом метлом“, што би рекла моја баба, судским ходницима и судницама дуги низ година дувала промаја.

Међутим, кад се такве судије, а богме и тужиоци, јер и у њиховом житу још увијек има кукоља, дочепају некога са „друге стране“ не пуштају колико ни питбул теријер свој „угриз“. Један од таквих је и случај бивше министарке (или министрице, како је то сада овдје модерно) Весне Братић и њене одлуке да посмјењује читаву булументу директира школа. Далеко сам од тога да себе сматрам компетентним да судим и пресуђујем изван онога што је здрава, па и моја сељачка, логика. Али, читалац ми, надам се, неће замјерити ако, умјесто дубљег заласка у логичко тумачење, испричам виц који тако страшно личи на нашу реалност.

Наиме, на једном бувљаку, муж и жена продавали „робу“ и имали одвојене тезге. Он продавао музичке уређаје и технику а она одјећу. Једнога дана, пред мужевом тезгом створи се читава гунгула, зачују се повици, почне јурњава и запомагање. Жена, уплашена за мужа, појури према његовој тезги и нађе га рашчупаног и раздрљеног. „Шта би, човјече“, упита га? „Оде касетофон“, одговори он кроз зубе. „По којој цијени“, опет пита жена? „ПО НАБАВНОЈ“, одговори муж.

А сад да објасним логику и сличност случаја Весне Братић и овог вица. Не улазећи у правне финесе и тумачења најгорег од свих црногорских судова, Управног суда, Братићка је поменуте директоре смијенила „по набавној цијени“! Јер, и последња баба у мом селу зна да највећи број њих није биран по педагошким и сазнајним критеријумима. Једино по чему су бирани и именовани било то што их је – „терен препознао“!!! А то „препознавање“ су крваво зарађивали и одржавали радећи, ногама и рукама, за ДПС/СДП/СД/БС хоботницу.

Али, рекох, у најгорем од свих горих судова Црне Горе, логика „набавне цијене“ не пролази. Сви бивши, смијењени и разријшени са бројних функција на које су зајахали не по неспорном интелектуалном и професионалном квалитету него по неспорном подаништву добили су радне спорове и враћени тамо одакле су, с правом и по логици, најурени. И није то од јуче. Данас се многи више и не сјећају чувене ДПС „сјече кнезова“ када су Мило Ђукановић и његова клика из сви иоле важнијих друштвених инстутуција, без много објашњења, посмјењивали све оне који су макар и „мирисали“ на Момирову страну. Управни је тада ћутао као заливен.

И све док се, од Управног до Уставног, још увијек шири воњ устајалости и ваља муљ „тета Веснине“ продукције, како до оних који су у Спужу тако ни они „кућевних“, рука правде ће путовати још дуго, дуго.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: