У Котору одржано вече посвећено редитељу Здравку Велимировићу

У организацији ЈУ Културни центар „Никола Ђурковић“ Котор, Градске библиотеке и читаонице, синоћ је у мултимедијалној сали Културног центра, одржано вече посвећено редитељу Здравку Велимировићу.

Како преноси Радио Котор, том приликом промовисана је и књига „Одложено за сјутра“, која представља збирку текстова, писама и неколико сценарија пронађених у богатој заоставштини Здравка Велимировића. Материјал за књигу припремила је његова супруга Ранка Велимировић, а књига је објављена ове године у Подгорици у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа Црне Горе. Такође, премијерно је представљена и поштанска марка за 2023. годину, са ликом Здравка Велимировића.

Руководитељка Градске библиотеке и читаонице Марија Старчевић, подсјетила је на дио Велимировићеве богате биографије.

,, Академик Здравко Велимировић рођен је на Цетињу 1930. године. Гимназију завршава у Котору, а филмску и позоришну режију на Академији за позориште, фим, радио и телевизију у Београду 1954. године и филмску режију на Високој филмској школи у Паризу 1957. године. Био је редовни професор филмске режије и декан на Факултету драмских уметности у Београду од 1985. до 1986. и ванредни професор на Универзитету у Монтреалу 1990. године. Режирао је документарне, телевизијске и радио драме, као и осам играних филмова за шта је добио више од двадесет награда и признања.

Двоструки је добитник Тринаестојулске награде 1958. године за документарни филм „Зубља граховачка“ и 1968. године за филм „Лелејска гора“. Његови филмови представљали су југословенску кинематографију на многим интернационалним филмским фестивалима. Само о Котору урадио је шест документарних и краткометражних филмова промовишући свој завичај у Југославији и у свијету. Преминуо је у Београду 2005. године“, казала је Старчевић.

Младен Велимировић, син редитеља Здравка Велимировића, истиче да је „Одложено за сјутра“ треће издање, које је његова мајка приредила.

,,Дуго је радила на одабиру материјала, слагању, дигитализацији и све је припремила за штампу пред њен изненадни одлазак. Прије тога вриједно и марљиво радила на монографији која изашла прије 10 година, а прво што је издала након што је мој отац преминуо, били су сакупљени радови мог оца, који је поред филмске д‌јелатности био пјесник и волио је да се бави истраживањем језика.

Књига „Одложено за сјутра“ састоји се од не објављених сценарија и појединих синопсиса, као и веома интересантних записа које писао је мој отац. Припремајући се за ову промоцију и сам сам схватио да је књига далеко интересантнија него када се отвори и чита један по један текст. Неки од сценарија које је он писао до 1961. године, у његовој великој каријери, нису стигли да се објаве. Један носи назив „Одложено за сјутра“, веома интересантан сценарио је и о Марину Држићу, што бих ја имао жељу да завршим једног дана“, казао је између осталог Велимировић.

Он је прочитао д‌јелове рецензије и исјечке из интервјуа, као и дио говора његовог оца приликом примања Новембарске награде у Котору 2000. године.

Новинар Душан Давидовић, дао је осврт о нераскидивој повезаности Здравка Велимировића са Котором.

,,Сјећајући се вишегодишњег познанства и дружења у Котору и Београду са Здравком и поред разлике у годинама, евоцира садржајне разговоре, предлоге и идеје, као и нескривену жељу да Котор постане културно средиште за више умјетничких праваца. У тим разговорима враћајући филм свог животног пута, Здравко је увијек апострофирао Котор као битну средину за његов каснији рад и умјетнички опус.

Вјероватно многима од нас гимназијски дани, због младих година, али и специфичности те школе остају дуго у сјећању, па је тако он доласком са породицом са Цетиња у Котор, уписао и завршио Гимназију, али и посебан начин живота у граду. Колико је тај период живота остао у његовим сјећањима, сазнајемо и по томе што је у аутобиографским забиљешкама издвајао Цетиње и Котор, као градове који су посебни у његовом животу и којима се враћао, касније, кроз филмску и фото камеру. Уосталом, радо је цитирао познатог академика Милоша Ђурића који је говорио „На Цетињу и у Котору, људи живе за горњу половину тела“ “- наводи Давидовић.

У име Поште Црне Горе марку са ликом Здравка Велимировића представила је Александра Перовић.

,,Здравко Велимировић придружио се знаменитим личностима црногорског културног насљеђа, које сваке године одрађује поштанско филателистичко издање Умјетност у Црној Гори кроз вјекове. Тако је и свијет филма, уз раније објављено издање посвећено Живку Николићу- ушао на велика врата у издаваштво Поште Црне Горе. За поштанску марку кажемо да је амбасадор земље из које долзи. Па се надамо да ће и ова марка носити широм свијета име господина Велимировића и дати прилику љубитељима и познаваоцима филма да погледају издање, али и младим генерацијама, као и становницима, да се заинтересују за његово стваралаштво и за Црну Гору“, каже Перовић.

Горан Велимировић, брат од стрица редитеља Здравка Велимировића, прочитао је дио писма које истакнути редитељ послао Меши Селимовићу током рада на филму „Дервиш и смрт“.

,,Ако би требале двије ријечи за описати неког човјека Здравка Велимировића би описала ријечи -етика и естетика. Ове двије ријечи можемо повезати са његовим најранијим дијелом живота д‌јетињством и младошћу. Родио се на Цетињу и заједно са оцем, мајком и сестром преселио се за Котор, гд‌је завршио Гимназију, а одакле даље отишао на школовање у Београд, Париз и тако даље. Како д‌јетињство одређује карактер и путеве, дефинитивно та два града дефинисали су његову личност и засигурно су му дали управо те смјернице, да се у животу руководи етиком и естетиком. Рећи да је етику могао упије на Цетињу, а естетику Котору било би неправедно, естетике има на Цетиње, као што етике има у Котору. Међутим, ону етику старе Црне Горе којем се он напајао и коју је на неки начин кроз свој живот и баштинио, уткао је у своје филмове“, наводи између осталог Велимировић, а преноси Радио Котор.

Здравко Велимировић је био почасни члан Српског пјевачког друштва Јединство (1839) Котор.

Извор: СПЦО Котор

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: