ИН4С

ИН4С портал

У кући нисмо имали Свето Писмо, али Горски вијенац јесмо

1 min read
Горски вијенац

Горски вијенац

,,Кад сам био мали, рекли су ми да ми, Шумадинци, јесмо Срби, али да најбољи Срби живе негде на југу, и да се зову Црногорци. У кући нисмо имали Свето Писмо, али „Горски вијенац“ јесмо. Касније сам упознао живе Црногорце, и био сам узбуђен, готово почаствован. Онда сам сазнао да постоје Црногорци који мрзе сами себе (не, нисте Ви србофоб, драги колега Поповићу, Ви себе мрзите, Ви сте несрећни!) и то ме је веома ражалостило. Ми, Срби, морамо вама све опростити, али како ћете сами са собом изићи на крај?“, наводи се у писму Милована Данојлића које је упутио Милораду Поповићу 1987. године. 

Читаво писмо:

Милораду Поповићу, Цетиње, Париз, 18. фебруара 1987.[1]

Цењени колега Поповићу,

Обраћам Вам се лично, у вези с Вашим писмом објављеним у „Књиж. Речи“ од 10. фебруара ове године; не желим да оптерећујем редакцију овим текстом, а и иначе не волим полемике; у конкретном случају, јавни спор ми се чини бесмислен, пошто додирнуто питање превазилази размере нашег слагања, односно неслагања. Па зашто Вам, уоппгге, пишем, и то данас, кад ме чекају многи послови, и кад сам, уз то, уверен, да га нећете примити у духу у којем га шаљем, да га не можете примити изван оквира промишљања и суђења који су Вам наметнути (не само Вама, али и Вама)? Не знам. Можда зато што у Вашем писму, које је пуно незнања, заслепљености и површности, има и неког жара: људи који имају у себи жара, макар и погрешно усмереног, могли би једног дана избити па неку чистину, док они други, мртви и млакушни, с просветљењем већ теже рачунају.

Варате се, у многим правцима. Изнад мене, или иза мене, не сгоје никакви моћници и перјанице, и великосрпство ми никад није било опсесија; о глупостима свога народа написао сам подоста страница, али се свог, српског имена, никад нисам одрицао, и, кад год се укажу невоља и потреба, поносим се што сам Србин. Србин-демократа, као што је и данашња Књижевна Реч лист демократског духа; Ваша сумња, да ће Вам писмо одбити, била је, наравно, неоснована, али, сама по себи, открива последице одређеног друпггвеног и политичког васпитања, које Вам је наше друштво наметнуло. Разуме се, и ја сам прошао кроз исте школе, исте притиске, кроз иста заглупљивања, којима се, колико умем и могу, одупирем. Ви сте, природно, помислили да КП неће објавити Ваш одговор мени, поучени одређеним искуством: наше новине, у највећем броју слу- чајева, одбијају мишљења која су у супротности с оним за пгга се редакције залажу. Е па, лепо, случајно сам био у телефонској вези са главним урсдником КП, који ми је рекао да му је из Црне Горе стигло писмо против мог написа. Без двоумљења сам му рекао да писмо свакако објави. Обећао ми је да ће то покушати, пошто је материјал већ био послан у штампарију.

Зашто сам, уопште, писао о књизи Батрића Јовановића? Зато што имам обичај да, читајући књиге и часописе, понешто запишем на маргинама прочитаног, а од септембра прошле године, своје маргиналије објављујем преко француског Радија, Емисија за Југославију. Књига „Црногорци о себи“ привукла ме је својим насловом и садржајем, па сам рекао о њој оно што сам мислио и знао.

Screenshot_1

Батрић Јовановић, донедавно народни посланик, или, ако више волите, делегат, скупио је четири стотине страница писане грађе, извода из чланака, књига, докумената, са навођењем извора, и сви његови документи недвосмислено показују да су се Црногорци, од памтивека до 1941, осећали и казивали као Срби. Ви ту грађу, у овом чланку, називате „хрестоматијом фалсификата и произвољности“. Велите, додуше, да се, у првим реаговањима, „недвосмислено доказује“ да су то фалсификати и произвољности. То што они, драги колега Поповићу, доказују, мене не занима; шта сте Ви, као интелектуалац и културни радник, лично открили у Јовановићевој књизи као фалсификат ? Ваљда сте свесни тежине те речи? Батрић Јовановић није по струци научни радник, него истинољубиви публициста који је сачинио зборник који би други, вероватно, сачинили боље од њега; само, другима за то није дата могућност, другима недостаје храброст; Јовановић је, као комуниста, вероватно осетио и грижу савести пред једним крупним фалсификатом историје, и узнастојао да ствар врати у колико-толико нормалне оквире, а Ви га, сад, оптужујете да сам фалсификује документа. Која је то документа искривотворио, шта је погрешио и нетачно навео, шта подметнуо и измислио? Док на то питање себи јасно не одговорите, савест Вам неће бити мирна.

Што се тиче народног референдума (у мом тексту је погрешно одштампано наредног): ја нигде нисам написао да су ми унапред познати резултати тог референдума. Не може се искључити – бар не теоретски – могућност да се сстановништво Црне Горе, на том изјашњавању, одлучи за прекидање сваке везе са српством и Србијом. Док се то не деси, ја немам никаквог разлога да на Црногорце гледам друкчије него што се на њих, до 1941, гледало. А они, од 1945. до данас, нису имали прилике да се о тој ствари јасно искажу. Никакав Централни комитет, ни Комитерна, ни шачица домаћих властодржаца и отпадника, немају права да одређују националност људима којима су Милош Обилић, Свети Сава, Немања и Карађорђе и Његош и крсна слава, једнако свети као и мени. Срби су, драги колега Поповићу, мали и смешан народ, трагикомичан и племенит, са изразитим, дечјим манама и недостацима, Србе је лако препознати међу племенима и народима; српске врлине и мане Црногорци су довели до врхунца: познајемо се, једно смо.

Ово је, разуме се, моје осећање; могућно је да се варам. У том случају, нећу бити ни први ни последњи кога је једно осећање, иначе снажно и дубоко, преварило… Слажите ли се?

Ја о Србима, о црногорским Србима, а Ви о одметницима, о комитама, о злочинима краља Александра… Злочини су злочини, кад су злочини, свеједно ко их и против кога чинио, али ми је тешко поверовати да  је краљ Александар, и сам пореклом Црногорац, имао у плану истребљење Црногораца по националној линији!

Многе сте ствари Ви ту стрпали на једну гомилу: династичке спорове између две краљевске лозе, дивљачке методе у настојању да се централизује тек створена држава, зверства вршена над непослушницима и одметницима, да не кажем дисидентима, Црногорце који нису хтели да уђу у савез са Србијом, у државно и народно јединство с њом, и Црногорце који су то желели: ових других је, према веродостојним документима и резултатима избора, било неупоредиво више него првих! Што се тиче речи ОКУПИРАЛА војводе Мишића, бојим се да не знате шта та реч, у речнику професионалних војника, значи: окупирати је синоним за заузети, ништа друго, а србијанска и црногорска војска су заузимале терен после повлачења Аустријанаца.

Краљ Александар је давао више чинове бившим аустроугарским официрима не зато да би понизио Црногорце (и Србе), него из сасвим других разлога: стварао је, несрећник, први пут у историји, државу Јужних Словена, па је мислио да је важније увући у војску оне који су колико јуче ратовали на страни непријатеља, него ли дати Црногорцима и Србима оно што заслужују. Међу нама је имао официра на претек, па се уздао у наше стрпљење и разумевање. И данас је Хрвату или Албанцу лакше доћи до генералског чина него Црногорцу, односно Србину: велика држава се прави са извесним жртвама, ратним и мирнодопским, драги колега Поповићу. Александар није био велики политичар, починио је многе грешке, али је азбуку југословенства ипак био савладао. Ви му, ни године 1987, не опраштате небригу по питању промовисања црногорских официра, који су – као што знате – листом били бјелаши.

Главна тешкоћа у Вашем писму је, као и обично, тeрминолошке природе. Ви реч Црногорац употребљавате сасвим магловито. Једно су прогоњени, сепаратистички настројени Црногорци (сепаратисти према Србији, наравно), који су представљали изразиту мањину према просрпски настројеном становништву Црне Горе. Насиља, неправде и злочини, вршени према тим ,,Вашим „Црногорцима“, не могу се правдати никаквим вишим разлозима, а дивљаштва о којима говорите, спровођена са знањем и одобравањем београдске владе, чињена су и у другим деловима српства, па се ти делови, због тога, нису одрекли своје националне припадности.

Што се тиче њиховог зверског обележја, то је још један повод да се замислимо над оним што је у нама дивље и сурово, и што се потврдило и у последњем рату: комите по Црној Гори нису гонили мрски окупатори из Србије, него Црногорци-Срби, а ми кад се око неких ствари почнемо гонити, не знамо краја ни мере. Прогонити, у име српске идеје, бивше Србе, или расрбљене Србе, јесте облик лудила који ми је потпуно туђ. Наравно, и ту се могу наћи некс олакшавајуће околности (ровита и несређена држава), али злочини остају злочини, и ту се нема шта разговарати.

Мени је јасно, драги колега Поповићу, да Ви лично нипошто не желите да будете Србин. Ја ту Вашу жељу уважавам, и волео бих да се у новој националној кожи средите на најбољи могући начин.

Био би, међутим, ред, да поштујете оне Црногорце, у прошлости и у садашњости, који су себе сматрали и сматрају Србима. Његош, војвода Миљанов, Љубиша, краљ Никола и толики други о тој су ствари рекли шта су имали, њих морамо оставити на миру. Живим Црногорцима треба омогућити да се искажу, сами, без уплитања Србије, или било које друге спољашње силе. То је оно што се зове народни референдум, а он је могућ само у пуној слободи. Од 1945. до данас таквог изјашњавања у Црној Гори није било. Чињеница да су се, при неким пописима, Црногорци изјашњавали као Црногорци је сасвим прогледни таутолошки трик. Та чињеница ништа не оповргава, и ништа не доказује: сваки Србин који живи у Црној Гори јесте и Црногорац, као шго су Црногорци и они житељи Црне Горе (Албанци, Муслимани, Срби) који не желе да на том простору заснују нови народ.

Аналогија између Црногораца у Србији и Енглеза у Америци је сасвим погрешна, а интерпретација мог текста некоректна. Ја сам говорио о „научницима“ који тврде да су Црногорци ближи неким кавкаским племенима него Србијанцима. Како могу Црногорци бити ближи онима са Кавказа, него нама из Шумадије, кад се зна да су се многи Србијанци доселили из Црне Горе?

Нисам сигуран да је имало смисла писати ово писмо: превелик је јаз ископан, не чујемо се и не разумемо, испуњени сте мржњом према сопственој прошлости, према ономе што сте до јуче били и ја заиста не знам ко је и како толико мржње (у Вас и Ваше истомишљенике) улио. Моји сељаци, свакако, не. Кад сам био мали, рекли су ми да ми, Шумадинци, јесмо Срби, али да најбољи Срби живе негде на југу, и да се зову Црногорци. У кући нисмо имали Свето Писмо, али „Горски вијенац“ јесмо. Касније сам упознао живе Црногорце, и био сам узбуђен, готово почаствован. Онда сам сазнао да постоје Црногорци који мрзе сами себе (не, нисте Ви србофоб, драги колега Поповићу, Ви себе мрзите, Ви сте несрећни!) и то ме је веома ражалостило. Ми, Срби, морамо вама све опростити, али како ћете сами са собом изићи на крај?

Нисам национално загрижен ни загрејан. Верујем да су Црногорци српско племе, али ми то, ни као човеку, ни као Србину, није изузетно важно. То је тако, и ту нема ничег ни доброг, ни лошег. Одвајање црногорских Срба од Србије је морални злочин, лудачки парадокс, једна од лажи које су нам, у послератним условима неслободе, одозго наметнуте. Ако би се, на слободним изборима, из засад непредвидљивих разлога, или по сили ко зна каквог неспоразума са логиком, Црногорци ипак изјаснили као Несрби, моја демократска и либерална начела би ме обавезала да се таквој одлуци приклоним. Немам милости према српској националној мегаломанији, па опет, такав исход референдума би ме испунио извесним сетним поносом: погордио бих се што је та несрећна, збуњена, раскомадана Србија, сама по себи невелика, и, такорећи, у полусвесном стању, родила из себе једну још мању нацију, и тиме потврдила за савремену епоху необичну плодност. Под условом, дакако, да та нацијица, коју ће Србија из себе родити, дође на свет природним путем, зачета од хегелијанског Духа Историје, а не као плод силовања Историје од сгране било којег Централног Комитета.

То је оно што је, у ствари, у својој књизи, тврдио и Батрић Јовановић: он је само захтевао да нова, црногорска нација, призна Србији мајчинство, доказујући да су до 1941. Срби и Црногорци били једно, а да од- онда нису.
Ја веома сумњам у сва открића начињена после 1945, па и у ово.

У нади да ћу, у неком листу или часопису, прочитати неки Ваш књижевни рад, и да ћу у њему уживати, остајем искрено Ваш,

Милован Данојлић

П. С. Не знам како се, у нашем веку, рађају нове нације, али смо се сви уверили да из сношаја централних комитета с Историјом, досад, настајаху једино недоношчад и копилад.
[1] Без одговора, како је код нас ред.

( Писмо је објављени у часопису НОВА ЗОРА, број 35/36, јесен – зима, 2012/2013)
[1] Без одговора, како је код нас ред.

Извор: Јован Маркуш

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

9 thoughts on “У кући нисмо имали Свето Писмо, али Горски вијенац јесмо

  1. +„У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“, записао је блаженопочивши Жарко Видовић

    Сећам се приче коју нам је баба причала кад смо били мали, а ја после својој деци… о обичају да се остарели отац носи у планину, и кад је један прекинуо…. „одмори мало увише, и ја сам тамо одмарао са својим оцем….“

    Ко нам васпитава децу?

  2. +Анђелу Лаодикијске Цркве

    “И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…
    знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О,
    да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и
    ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста
    Својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам
    се, и ништа ми не треба; а не знаш да си
    несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг…
    Ја оне које љубим карам и поправљам; зато
    ревнуј и покај се. Ево стојим на вратима и
    куцам…”
    Откр. 3, 14-17, 19-20.

  3. Bravo Joco za ponovno objavljivanje ovog briljantnog Danojlicevog teksta. Nije stvar u tome sto je on nadmocan u odnosu na jednog provincijskog sovinistu, nego sto pokazuje jednu veliku toplinu i sirinu, i pravu stvar da se radi o komunistickim kopiladima (narod kaze – Mosova kopilad).
    Tako je nekad Crnogorce ocrtavao i Crnjanski, dok se nije sasvim razocarao.
    U pravu je Danojlic: na djelu je bila i ostala mrznja…!

  4. DOBRO SI REKAO BRATE DJIKANE OVO ZA NASIM RAJETNIM OCEVIMA!I JA BRATE KADA POSJECUJEM OCEV GROB I KADA SE U MISLIMA I SNOVIMA SRECAM SA NJIM SKRIVAM NASU BRUKU I SRAMOTU DA NEKA NASA „BRACA „NIJESU VISE BRACA NEGO NASI NAJVECI KRVNICI I IZMECARI.KADA PITA ZA NJIH JA SE PRAVIM DA NECUJEM PITANJE SKRIVAM POGLED ,MUCAM I MUMLJAM DA SU „DOBRO“.ZNAM KADA BI MU REKAO STA CINE „BRACA“DA BI GA TO JOS JEDNOM SAHRANILO I PLASIM SE DA MI VISE NIKADA NE BI DOSAO U SNOVE DA ME OKURAZI I PODIGNE KADA NAM LADJE TONU.PONEKAD POMISLIM DA JE BOLJE NASIM RAJETNIM OCEVIMA DA SU OTISLI U RAJ SA VESELJEM DA ZA SOBOM OSTAVLJAJU BRACU I SINOVE KOJI CE NASTAVITI ONIM TRAGOM PREDAKA KOJI NAS JE UVIJEK VODIO PREMA VISINAMA CASTI ,DOSTOJANSTVA I LJUBAVI U RODU I DOMU.PREMISLJAM KAKO BI OCU POJASNIO OVO STO SE DOGADJA U NAMA ,OVAJ PAD KOJI TRAJE I TRAJE ,PAD KOME SE NE NAZIRE KRAJ,PAD U BEZDAN U BESTRAG…

    1. E, moj „Sitni “ …
      Još se jedino na groblju osjećam kao kod kuće!
      Među stare, što su mrtvi stoput više živi od živijeh potomaka!?
      Oni, tako mi Bog pomogao, oni živi!
      A mi smo ti, jadan, stoput dosad poginuli!!!
      … Živi, a mrtvi!
      Pod sramotu živi kopani!
      Neće nama biti kamena, kako ga zaslužili nijesmo!
      … Već onako …

  5. Што нема дежурнијех дукљанах да опонирају. Нема ни прстића што је на маму осјетљив. Е морте Монтенегро!

  6. Некада, Срби су осим Светог Писма, држали Горски Вијенац као српску Библију и знали ко су и шта су и шта им је значило Косово.
    Онда почеше да им дјецу праве италијански војници, Моша …
    Почеше да узвикују на татерњем Вива веро Монтенегро. Па оно, ми нисмо Срби, тако кажу у Загребу, ми смо дукљани и да потичу од арбанаса и све будалаштина до будалаштине.

  7. Добар текст, као и многи прије. Али џаба, ми који знамо, знамо, они који не знају, не желе да знају. Слијепи код очију.

  8. Hm, Veliki Danojlić … Jedan od najobrazovanijih Srba svog vijeka …
    … “ Zapamti sine, jedini pravi, oni najbolji Srbi žive tamo u Crnoj Gori! Zapamti, Crnogorci …
    Zalud je pamtio Milovane Danojliću! Zalud!
    Kad pođe ocu na grob da svijeću zapali, ćuti o Crnogorcima, neće mrtva oca da potresa!
    Očevi uvijek umiru prije vremena, ama je stari Danojlić, što se Crnogoraca tiče, umro u pravi čas, da ne gleda svu bijedu montenegrinsku!
    .. Miran poš’o na one strane!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *