У култури има више новца него идеја

На почетку нове сезоне Филхармоније, њен директор Иван Тасовац је саопштио да је прошле недеље потписао два документа – један о гостовању Филхармоније у Карнеги холу 2014. године, а други о својој оставци на место директора те културне институције, која је за дванаест и по година прешла веома дуг пут, од установе без зграде и публике до културног бренда који с лакоћом доводи велике диригенте, попут Зубина Мехте, у Београд, а Београдску филхармонију у најпрестижније концертне дворане на свету.

Из Филхармоније је испраћен дугим аплаузом, овацијама и поклонима (слика с потписима свих уметника и златник с ликом Белог анђела), а његов долазак на чело Министарства културе дочекан је са ништа мањим очекивањима и сасвим једноставним питањем хоће ли успети да пренесе филхармонијски вирус на српску културу или ће се можда инерција и успаваност тих институција пренети на њега?

На интервју за „Политику” пристао је под условом да не прича о кадровима, онима који долазе или одлазе, него о институцијама и суштинским проблемима српске културе, јер жели да у првом интервјуу за српске медије да се његов министарски ангажман неће утопити у дневну политику или естрадну културу.

Неки циници кажу да је бити министар културе у земљи Србији слично као бити министар поморства, јер је култура у Србији сведена на инцидент или сећање на културу у бившој, већој држави, а у финансијском смислу пала је испод нивоа статистичке грешке… Шта за вас значи бити министар културе у Србији?

Најпре, неће бити да је културе у Србији исто колико и мора, још мање да је култура инцидент. Друго, кад већ поредимо море и културу, рекао бих да је Србија једна лепа острвска земља, у којој, међутим, има мало превише непливача. А непливачима је понекад лакше да кажу да нема за њих довољно доброг мора него да науче да пливају.
Бити министар културе на почетку је велика привилегија, а све остало биће велики рад на томе да ојачамо институције културе и њихову улогу у друштву. Могуће је да претерујем, али овај посао сматрам веома важним, јер држим да су култура и сила два основна језика којима једна држава комуницира унутар себе и према споља. У том дуалитету култура је редовно први избор, тако да сваки неуспех културе по аутоматизму ствара вишак силе. Речју, нашој међусобној комуникацији потребно је много више културе да не би било много више насиља. Није то мала мисија.

Како сте донели одлуку да постанете министар, које сте дилеме имали?

Дилеме, наравно, увек постоје, али ја сам протеклих година толико јавно говорио о култури да, кад је понуда дошла, могао сам само да је прихватим или да заћутим за цео живот.

Како су изгледали ваши разговори са двојицом челних људи Србије?

То нису били јавни разговори, а ми смо пристојни људи, па би било најбоље да пристојни и останемо.

Да ли сте током разговора са Дачићем и Вучићем постигли договор да ће држава за културу издвајати више новца или је довољно да култура добије боље место на листи приоритета ове владе?

Знате, кад бисте данас питали Србе и, наравно, не само Србе, чега им највише недостаје, већина би рекла да је то новац, а само мали део самокритичних рекао би да му недостаје мудрости. Пошто спадам у ове друге, држим да је питање новца важно и на томе треба радити, али да је много важније да успоставимо критеријуме. Реч је пре свега о критеријумима према којима је нешто култура, а нешто се само издаје за културу, попут естраде, на пример, која се и препознаје по томе што тврди да ми овде имамо свега у изобиљу и само нам треба да упумпамо још новца, па да се покажемо у свој својој генијалности. Критеријуме ћемо успоставити подижући институције културе и њихову препознатљивост у друштву, из чега би требало да произађе један културни модел, који ће бити наш језик међусобног распознавања и оно по чему нас препознају други.

После неколико недеља у кабинету министра, како бисте дијагностиковали стање српске културе? Шта сте ново сазнали што нисте могли да знате док сте били на челу једне културне институције, да ли сте стекли неку нову слику?

О дијагнозама и проблемима могли бисмо да причамо данима, и то нас нигде не би одвело. Водећи Београдску филхармонију, научио сам да се, уместо на проблеме, фокусирам на потенцијале. Радећи на њима, решавате проблеме, а решавајући проблеме, никад не дођете до потенцијала, који се у том случају временом претворе у проблеме. Делује доста једноставно, јер јесте једноставно.

Министарство културе никако да представи националну стратегију за културу, мада је обећано да ће она бити готова до краја прошле године. Докле се стигло са прављењем стратегије?

Време које сам провео у Министарству сувише је кратко да би се надокнадиле три године, колико нам већ та стратегија недостаје и колико смо већ морали да је имамо, према Закону о култури. Имао сам састанак с Националним саветом за културу и чекам њихов одговор на питање с којим су се проблемима сретали у свом раду па стратегију још немамо. Али нешто ми говори да ћемо ствари и морати и моћи да покренемо и без стратегије. Или неко мисли да би прво требало сачекати стратегију?

Део културних посленика верује да није решено кључно питање спровођења Закона о култури, јер у неким институцијама културе директори нису бирани на јавном конкурсу (Музеј позоришне уметности Србије, Народни музеј…), а негде су конкурси обесмишљени (Филмски центар Србије, Музеј савремене уметности). Имате ли одговор на те примедбе?

Имам. Одговор је – институције. Захтевао сам од управних одбора установа културе да већ од 1. октобра распишу јавне конкурсе за директоре. Захтевам да сваки корак у том процесу буде јаван, дакле изложен оку медија, чиме ће управни одбори у правом смислу речи преузети јавну одговорност за свој избор. Сваки кандидат биће обавезан да управном одбору и запосленима у установи за коју се кандидује представи свој програм, који ће такође бити јавно публикован. Као министар, нећу се мешати у њихов избор, али ћу се веома мешати ако оваква процедура буде изневерена, посебно ако њихов рад не буде јаван. Држим да је тај принцип рада – укључивање јавности – и одговорност, која из тога произлази, први корак ка истинском успостављању суверенитета институција у култури.

Насупрот сталним ламентирањима да се за културу не издваја довољно средстава, чују се примедбе да су културне институције гломазне, троме и у сталном чекању да неко други реши њихове проблеме. Могу ли позоришта и музеји да престану да буду само абоненти и постану партнери у пројектима?

О гломазности институција културе данас највише говоре естрадни менаџери, иначе врло негломазни типови – институције с једном ташном и богатим телефонским имеником. Да бисмо данас уопште почели да размишљамо о култури у Србији, морамо да је разликујемо од естраде. Јер, где год је култура у повлачењу, ту се као амброзија на њеном месту и у њеним буџетима појављује естрада. Наравно, немам ја ништа против естраде, само знам да, кад видим да су певачи за наступ на неком градском тргу плаћени из републичког или локалног буџета за културу, у том граду културне институције не раде свој посао, било зато што немају сопствене пројекте, било зато што те пројекте није имао ко да препозна. И то је, наравно, питање непостојања система и институција културе, што се на крају завршава тако што питање од државног значаја постаје изјава некога из „Фарме” и што нам питање личног престижа постаје фотографија у новинама с неком естрадном звездом. То узмицање културе мора да престане.

Шта може да се препусти тржишту у домену културе?

Ако мислите на тржиште идеја – све. Ако мислите на тржиште новца, а слутим да мислите, добро је да позоришна представа заради више новца него што га је потрошила, али, ако то буде једини критеријум, ускоро ћемо имати и позоришне ријалитије. Иначе, питање новца у култури се често прецењује – опет ту видим утицај естрадних менаџера – моје искуство је такво да, кад год смо имали нешто што се високо котирало на тржишту идеја, нисмо имали проблем с новцем. У Србији је – nota bene – и даље више новца него идеја, и то је чињеница не мања од оне да смо сиромашни.

Шта јавност може да очекује у нечему што сада већ постаје Случај Народи музеј, али и Музеј савремене уметности?

Министарство није предузимач и неће расписивати грађевинске тендере. Ако се настави та пракса, неће ме чудити да ме неко за годину дана пита колико је Министарство културе и медија изградило километара аутопута и зашто није. Тај задатак на себе ће преузети институције културе, које ће на тај начин преузети свој део одговорности. Министарство је ту да им помогне и да захтева да српско културно благо буде доступно грађанима. Знам да је то могуће и на томе са институцијама радим, али не пристајем да проблеме музеја сводим на Народни и Музеј савремене уметности, поред још 46 музеја у Србији, који такође имају своје проблеме.

Ко ће имати предност у његовом „дискреционом праву” помагања пројеката и хоће ли политичка подобност или добре везе престати да буду важан фактор у подршци Министарства или Владе?

Срећом, у таква искушења нећу упадати још неко време, пошто је дискрециони фонд за ову годину потрошен до последњег динара.

Од када су уведене националне пензије, та идеја је, од потребе да се друштво одужи великим именима у култури, сведена на статусно подмиривање уметника спорних домета и неспорне партијске лојалности. Размишљате ли о укидању националних пензија?

Изостанак јавног рада Комисије за доделу националних пензија најбољи је пример како се једна одлична идеја може претворити у своју супротност. Тада се избрише граница између клијената појединих странака и људи који су српску културу задужили, тада нема разлике између академика и певачице са Ибарске магистрале, тада су институције културе исто што и кафане у које свраћају возачи камиона. Не верујем да је могуће исправити учињену штету, али да ћу спречити ширење и наставак таквог манира, немам никакву дилему.

Ко води Филхармонију после вашег ступања на дужност министра и да ли ће она постати само једна од значајнијих културних институција за вас?

Ако би то и даље било питање за мене, то би значило да за ових дванаест и по година у Филхармонији нисам урадио ништа, да она није институција културе у правом смислу те речи, већ посед који зависи од инспирације и снаге једног човека или групе људи. Надам се да то није тако и да нисмо узалуд потрошили време, ни моје, ни време мојих сјајних филхармоничара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: