У Македонији се пуном паром спроводи пројекат „Велике албаније“
1 min read
Реафирмација пројекта „Природне Албаније“ са старим основама великоалбанских циљева од пре једног века, јасно се препознаје на свим подручјима те зацртане целине, укључујући и оне у Македонији.
На терену западне Македоније, где локалну власт држе кадрови албанских странака, албанизација је видљива буквално на сваком кораку. То осликавање албанске превласти у животу, на локалу, како објашњавају неки од македонских горштака из тог дела земље, очито је по оној народној – чије је стадо његова и ливада.
„Оверавање ратног плена Албанаца“ после конфликта 2001. са регуларним снагама Владе у Скопљу, окончаног Оквирним споразумом о миру, потписаним под снажним дипломатским притисцима Запада, унето је у уставну грађу. Тако је „охридским споразумом“ и уставним променама, како је то за Новости оценио професор скопског Американ колеџа, професор др Стево Пендаровски, у Македонији направљена бинационална држава у „којој је неспорно да се Македонци и Албанци међусобно удаљавају“.
Но, распад Македоније, како сматра Пендаровски, бивши саветник за безбедност двојице председника ове земље, Бориса Трајковског и Бранка Црвенковског, „није могућ без подршке регионалне албанске дијаспоре“ (Косово, Албанија) али превасходно и „без одобрења САД“. На терену, на подручјима под локалном влашћу албанских кадрова видљиви су јасни елементи из основа за прогнозу нашег саговорника, да ће се „готово сигурно наставити постепено слабљење унутрашње кохезије земље“, засада без промена граница.
Аљи Ахмети који је ратне 2001. у Македонији предводио побуњене Албанце у паравојним групацијама такозване Ослободилачке националне армије (ОНА), јужног крила терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК), 22. марта те године репортеру „Њусвика“ је изјавио: „Борба коју смо почели је са јединим циљем – да одстранимо словенске снаге са територије која је традиционално албанска“.
Ахмети је сада миротворни лидер владајуће Демократске уније интеграција (ДУИ), која практично држи пресудне полуге коалиционе власти са македонском ВМРО-ДПМНЕ, лидера и премијера Николе Груевског. У албанском политичком блоку, и садашњи челник опозиционе Демократске партије Албанаца, Мендух Тачи, 16. марта 2001. за „Њујорк тајмс“ је изјавио да „Албанци почињу оружану борбу због ослобађања њихових територија“.
На прослави века независности Албаније, лане је у Скопљу упућена врло јасна порука – Скопље је центар Косовског вилајета! Без икаквог државног обележја Македоније, без присуства било којег македонског државног, или политичког представника, усред Скопља, на тој прослави истакнута су отворена великоалбанска стремљења. Промовисање „територијалног уједињења свих Албанаца у оквирима ЕУ“, извели су Саљи Бериша из Тиране, Хашим Тачи из Приштине и домаћин – Аљи Ахмети, уз клицање „свог народа“ – „УЧК“, „Етничка Албанија“, „Косово“…
У свим јавним наступима и контактима Ахмети одавно практикује искључиво обраћање на албанском језику, често и без превода. То је пракса коју следе албанске вође на свим новима. На недавној свечаности поводом постављања камена темељца прве средње школе у општини Сарај на северозападној периферији Скопља (где ће на албанском учити око 700 искључиво албанских средњошколца) први човек у Влади задужен за спровођење у дело одредаба Оквирног споразума, Муса Џафери, на пример, говорио је само албански. Присутне Македонце, укључујући и ресорног министра образовања Спиру Ристовског и скопског градоначелника Коцета Трајановског потпуно је игнорисао. Нису били удостојени чак ни преводом на македонски.
Садашњи градоначелник Тетова, дојучерашњи вицепремијер задужена за евроинтеграције, Теута Арифи, попут својих колега који столују у општинама у Гостивару, Кичеву, Дебру, Струги… заводи и кадровску отворену албанизацију. Уместо Македонаца на директорске функције у граду подно Шарпланине постављени су искључиво Албанци. Све то је пропраћено постављањем албанских застава на и испред тих институција и установа.
У општем процесу изражене албанизације на западу Македоније, видљиво је и агресивно инсталирање искључиво албанских назива топонима. Тако је и Шар-планина означена само на албанском језику, а и познати скијашки центар на њеном локалитету Попова шапка, сада је преименован као Кодра е Дијелит, што у албанском преводу значи Сунчана долина.
Успут се срећу ознаке планинских села – Селлце, Ллаце, а и сама тврђава са археолошким локалитетом као споменик културе изнад Тетова – Кале, сада је – Калаја, без ознаке ни путоказа на македонском језику. У општини Тетово „надлежни“ најављују постављање нових, тројезичних табли, на албанском, македонском и енглеском.
Зашто и на енглеском, то баш и не знају да објасне. Шарпланинско место Шипковица, где је ратне 2001. био штаб вође ОНА Ахметија, сада је Шикој. Село Вејце је преименовано у Вис, Раковец у Ракој, Порој у Прој, Бањиче је Баниште, Фалише је Фалиш…
Учестало се мењају и називи школа и вртића у свим општинама где власт држе албанске странке, укључујући и скопску комуну Чаир.
Електронски портали тих општина западне Македоније где је локална власт у рукама кадрова албанских странака, доступни су само на – албанском језику. Када су недавно неки скопски новинари замерили што сајт општине Дебар нема македонски превод, а и сама електронска адреса је само на албанском, градоначелник те пограничне комуне на крајњем западу Македоније Ружди Љата је лаконски и спокојно врло кратко одговорио „па, ово је албанска општина.“
Статистичка ујдурма
Због македонско-албанског политичког несугласја дуго припремани попис становништва 2011. године пропао је у самој завршници. Нови попис се више и не спомиње.
Зато су и даље на снази резултати пописа из 2002. када је регистровано да у Македонији живи 2.022.547 житеља. Од тога су 64,18 одсто Македонци и 25,17 процената Албанци. Међународни посматрачи су тада запазили да су пописивана и лица без држављанства и без докумената, укључујући и оне који су дуго у иностранству. У медијским оценама је закључено да би „демографско освајање Македоније, засновано на енормном албанском наталитету, очигледно требало да се убрза и математичким статистичким ујдурмама“.
Или албански или…
Овогодишње 52. издање међународне манифестације „Струшке вечери поезије“ је било у сенци политичке уцене и претње градоначелника Зијадина Селе да догодине неће дозволити одржавање скупа уколико се „сада не говори и песме не читају и на албанском језику.“
„Основаност захтева који сам упутио је у реалности. Затражио сам да се манифестација, поред македонског и енглеског, води и на албанском језику пошто у Струги живи 60 одсто албанског становништва. То није испоштовано. Уколико догодине не пронађемо решење, можда ћемо спречити организацију ове манифестације“, изјавио је Села, кадар опозиционе Демократске партије Албанаца (ДПА) у Македонији.
Пише: Младен Станчић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ipak stanje nasih sunarodnika koji se pisu kao Crnogorci i nije tako zabrinjavajuce a evo i dokaz za to
http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=cF-2zdazMeM
Danas znamo i nazivk ojeg je Felix dao cijeloj ovoj strategiji
reorganizacije balkanskog kriminalnog podzemlja.
Naime, operativci hrvatske Sigurnosno obavještajne agencije koji su
nadzirali neke od sastanaka Qazima Osmanija s partnerima u Hrvatskoj,
utvrdili su postojanje plana „Operacije Durres“, nazvane po albanskoj
luci Drač.
U Hrvatskoj je u tom trenutku značajan dio kriminalne organizacije
koju je kontrolirao Hrvoje Petrač, a s kojom su surađivali i Ratko
Knežević i Andrija Drašković, u zatvoru, tzv. „zločinačka
organizacija“ iz sudskih procesa s početka 2000.-ih godina, dok se i
protiv samog Petrača u tom trenutku pokreće više kaznenih istraga, od
kojih jedna i zbog međunarodnog krijumčarenja cigareta, koja se
istraga vodila protiv Hrvoja Petrača, Srećka Kestnera i Ratka
Kneževića, sve do 2002. godine.
Prijelomni događaj u tim procesima predstavlja, tajni dogovor Qazima
Osmanija Felixa i Hrvoja Petrača, u Ankari, u Turskoj, nekoliko puta
od 2001. do 2005. godine, uz posredovanje tadašnjeg veleposlanika
Republike Hrvatske u Turskoj Amira Muharemija, kasnijeg dugogodišnjeg
predstojnika Ureda Predsjednika Republike, tijekom drugog
predsjedničkog mandata Stjepana Mesića.
Dakle, ti su se klanovi i kriminalne organizacije jednostavno morali
reorganizirati kako ne bi nestali s kriminalne karte Balkana, i taj
trenutak njihove slabosti prepoznao je i lukavo iskoristio upravo
Qazim Osmani zvani Felix, koji tada sklapa kriminalne saveze sa
Petračevom organizacijom, koja uz posredovanje Amira Muharemija, koji
je organizirao susret Petrača i Osmanija u Ankari, te je od 2001. do
2005. u vrijeme Petračevog bijega od hrvatskog pravosuđa održano
nekoliko takvih sastanka Felixa i Petrača u Ankari.
Upravo su na sastancima u Ankari, uz posredovanje pripadnika klana
Osmani Amira Muharemija, Qazim Osmani Felix i Hrvoje Petrač dogovorili
kriminalni sporazum o preuzimanju infrastrukture Petračeve kriminalne
organizacije za međunarodno krijumčarenje cigareta u Hrvatskoj.
Konačni dogovor Petrača i Osmanija postignut je početkom 2005. godine,
nakon čega je Osmani trebao samo definirati dogovor s Antom Vlahovićem
i tajnim vlasnicima TDR-a, odnosno Adris grupe.
Prvi sastanak Vlahovića i Osmanija, kako doznajemo dogodio se upravo
početkom 2005. godine uz posredovanje Ekrema Lluke, te je upravo na
tom sastanku kao prvi dio tajnog prezimanja TDR-a od strane novih
vlasnika dogovoreno udruživanje TDR-a i nekadašnje Tvornice duhana
Zagreb (TDZ), koje je uslijedilo oko godinu dana kasnije
Jednako tako funkcioniralo je oko 118 ilegalnih graničnih prijelaza
između Hrvatske i BiH, koji su služili, između ostalog i švercu
cigareta, od kojih je samo dio bio namijenjen tržištu u BiH, i to
manji dio, dok je većina tako švercanog duhana krijumčarena dalje za
Srbiju.
Jedno je vrijeme Tvornica duhana Rovnj, primjerice, tobože rahodovala
stari pogon Tvornice duhana Zagreb i taj tako rashodovan pogon,
prevezen je u Čapljinu, pod kontrolom vrha tadašnje Herceg Bosne i HVO-
a, gdje je uspostavljena potpuno ilegalna tvornica duhana, isključivo
za proizvodnju cigareta namijenjenih švercu preko Crne Gore i Srbije,
dalje, za jug Italije i potom za zemlje Europske unije, dok je jedan
manji dio završavao preko Srbije na istočnoeuropskim tržištima.
Dakle, tada je Tvornica duhana Rovinj imala punu političku zaštitu
vlasti u Zagrebu i na granici transporti TDR-a praktički nisu
kontrolirani, odnosno nadležne carinske službe imale su naredbu čije
provođenje je kontrolirala policija, da svaki transport TDR-a moraju
propustiti bez dodatnih kontrola.
To su carinici radno nazivali „slobodni prolaz“, iako takve carinske
postupke zakoni nisu poznavali niti tada 1990.-ih godina, niti poznaju
danas.
S druge strane imali ste trasu iz Luke Rijeka u Luku Kopar, potom za
Europsku uniju, gdje su krijumčarene lažno deklarirane TDR-ove
cigarete s originalnim duhanskim markicama Ministarstva financija
Republike Hrvatske, što je samo još jedna potvrda umiješanosti
najviših državnih institucija u međunarodno krijumčarenje cigareta.
Dakle, glavne krijumčarske trase išle su iz Hrvatske prema Sloveniji,
i to kopnom i morem, dakle preko luka Rijeka i Šibenik, te preko
jednog donedavno nepoznatog krijumčarskog koridora u blizini Zaprešića
kraj Zagreba, također prema Sloveniji, koji je nadzirala policija
korumpirana od strane krijumčarskih kriminalnih organizacija.
Inspektori koji su istraživali krijumčarenje za Sloveniju preko
Zaprešića, kažu mi kako su taj prostor kraj Zagreba nazivali „zlatnim
trokutom“, a trasa je išla preko sela Dubravica, Vučilčevo i Prosinec,
dalje prema Sloveniji.
Promet ovom trasom trajao je u kontinuitetu od 1990. do 2002. godine.
o krijumčarenju tom trasom istrage su vodili čak i agenti hrvatske
Sigurnosno obavještajne agencije, o čemu su podnosili i službena
izvješća, međutim kako se radilo o organiziranom kriminalu pod
pokroviteljstvom države, po njihovim se informacijama nije dalje
postupalo, a istrage su u pravilu obustavljane.
Potom su od presudnog značenja bile trase prema BiH, Crnoj Gori i
Srbiji, a krijumčarenje prema Kosovu i Makedoniji u značajnoj mjeri
kreće tek nakon 2000. godine.
Već sam rekao kako su u svemu sudjelovali ratni premijer Hrvatske
Franjo Gregurić, čiji je šef kabineta operativno nadzirao ove poslove,
a danas je ministar unutarnjih poslova Hrvatske, radi se o Tomislavu
Karamarku, zatim predsjednik Uprave Adris grupe iz Rovinja Ante
Vlahović, bivši predsjednik Uprave Tvornice duhana Rovinj Plinio
Cuccurin, tajkun i jedan od šefova hrvatskog podzemlja Hrvoje Petrač,
Srećko Kestner, Andrija Drašković, Ratko Knežević, Stanko Subotić,
Milo Đukanović, Tino Bralo (koji je kontrolirao krijumčarenje preko
BiH), Vlado Brkić (praktički koordinator krijumčarske mreže preko koje
je TDR na crnom tržištu plasirao svoje proizvode), Slobodan Milošević
i njegov sin Marko Milošević, Borka Vučić.
Tek nakon 2000. godine ova se mreža počinje u značajnijoj mjeri
reorganizirati, pa jednim dijelom i raspadati, a nakon 2001. godine,
posebno nakon 2005. godine značajno se mijenjaju i glavne krijumčarske
trase.
Kada je došlo do raskola u kriminalnom bratstvu i kada? Tko su bili
predvodnici ovih klanova? Tko je čije cigarete krijumčario i gdje?
Zapravo u slučaju duhanske mafije ne dolazi do klasičnog razdora
odnosno raskola unutar te kriminalne strukture, nego se prvi put na
Balkanu događa doslovno preuzimanje kriminalnog podzemlja od strane
jednog od šefova albanske mafije Qazima Osmanija zvanog Felix.
Dakle, Felix je taj koji već krajem 2000. godine, a posebno nakon
2001. godine centar svojih kriminalnih operacija ponovno premješta iz
Europe, točnije iz Njemačke iz Hamburga na Balkan, i to s idejom
preuzimanja vodeće uloge u balkanskom kriminalnom podzemlju, te
preuzimanja potpune kontrole nad međunarodnim krijumčarenjem cigareta,
heroina, kokaina, ljudi, oružja, nuklearnog otpada i nuklearnih
materijala preko balkanskih zemalja.
Dok Felixova organizacija nesporno financijski i organizacijski na
Balkanu postaje sve moćnija i utjecajnija, mnogi drugi klanovi
objektivno slabe.
Istina je znatno drugačija.
Balkanska duhanska mafija začeta je upravo u Hrvatskoj i preko jednog
desetljeća na vrhu te hijerarhije bila je Tvornice duhana Rovinj, sa
svojim čelnim ljudima Antom Vlahovićem i Pliniom Cuccurinom, naravno
uz podršku političke elite u Zagrebu, crnogorska veza zapravo je
nastala kao izdanak te kriminalne infrastrukture sa središtem u
Hrvatskoj.
Dijelovi ovih organizacija bavili su se i krijumčarenjem herina,
kokaina, te međunarodnih švercom oružja, ili recimo nuklearnih
materijala preko Luke Šibenik, što je izravno išlo po odobrenju
tadašnjeg premijera Franje Gregurića.
Odakle je dolazio obrtni kapital kojim je mafija pokrenula posao i na
koji način su prali novac zarađen na krijumčarenju? Tko je štitio te
multinacionalne poslove?
Jedan dio novca dolazio je iz preusmjeravanja dijela prihoda od
međunarodnog šverca oruja, heroina i kokaina, dok je drugi dio novca
investirala sama duhanska industrija, ulaganjem dijela prihoda od
prodaje duhanskih proizvoda u izgradnju organizacijske arhitekture
balkanske duhanske mafije, to im se vraćalo kroz prihode od ilegalne
trgovine cigaretama.
Dio novca je dolazio i od samih pripadnika političke elite koji su
bili pokrovitelji duhanske mafije, i to preko tajnih računa koje je
kontrolirala financijska infrastruktura iza duhanske mafije.
Pranje novca išlo je upravo preko te zakulisne, financijske bankarske
infrastrukture koja je stajala iza projekta duhanske mafije.
U Hrvatskoj je to bila Zagrebačka banka, dok je u Srbiji, novac od
šverca duhana također odlazio, istim kanalima kao i iz Hrvatske, na
tajne račune preko Anglo Yugoslav Bank Limited u Londonu i Banque
Franco Yugoslav u Parizu.
Suvlasnici tih banaka bili su vlasnici dionica i iz Hrvatske i iz
Srbije.
Hrvatske suvlasnike kontrolirao je ratni premijer Franjo Gregurić,
preko Zagrebačke banke i Franje Lukovića, obzirom da je Zagrebačka
banka suvlasnik tih dviju banaka, dok je srbijanske suvlasnike ove
bankarske mreže za pranje novca duhanske mafije kontrolirala pokojna
Borka Vučić.
Poslove duhanske mafije štitile su prije svega političke elite u
Hrvatskoj i Srbiji, potom u Crnoj Gori, i kasnije na Kosovu i u
Makedoniji.
Osmanijeva operacija Durres izmijenila kriminalnu arhitekturu Balkana
Nakon što je redakcija beogradskog Nedeljnog Telegrafa iz ne sasvim
poznatih razloga odustala od objave intervjua Domagoja Margetića o
temi povezanosti duhanske mafije u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj, te
novoj kriminalnij arhitekturi Balkana, Necenzurirano.com u cijelosti
objavljuje razgovor kojeg je za Nedeljni Telegraf vodio novinar Boris
Subašić.
Tko je prvi došao na ideju da stvori duvansku mafiju, kada i s kojim
kadrovima? Tko su bili prvi šefovi te organizacije s kim su bili
povezani i na kojem su području djelovali? Da li su se osim cigareta
bavili i krijumačerenjem druge robe?
Duhanska mafija svoje korijene ima u tranzicijskim, političkim
strukturama u Hrvatskoj i Srbiji početkom 1990.-ih godina.
Dokumenti koje posjedujem i do kojih sam došao u mojim istraživanjima,
primjerice, jasno ukazuju na to da je ratni premijer Hrvatske Franjo
Gregurić jedan od najodgovornijih za izgradnju organizacijske
infrastrukture duhanske mafije na Balkanu.
Naime, upravo je u vrijeme Gregurićevog mandata u Hrvatskoj, praktički
u tajnosti proveden postupak pretvorbe i privatizacije duhanske
industrije, prije svega Tvornice duhana Zagreb i Tvornice duhana
Rovinj, na nezakonit način, a prema uputama za privatizaciju duhanske
industrije, koje je u tajnosti izradila Gregurićeva Vlada.
Bio je to proces reorganizacije duhanske industrije u Hrvatskoj, koja
je kasnije postala jedna od glavnih organizacijskih dijagonala
balkanske duhanske mafije. Točnije, bez takve reorganizacije duhanske
industrije u Hrvatskoj, ne bi bilo niti balkanske duhanske mafije.
Dakle, prvo je uslijedio proces reorganizacije duhanske industrije na
Balkanu, prije svega u Hrvatskoj, a potom pod utjecajem iz Hrvatske i
dijela duhanske industrije u BiH, da bi se potom spriječilo ulazak
stranih duhanskih indusrija na prostor Balkana, kako bi se duhanskoj
mafiji postupno osigurao trgovinski monopol nad međunarodnom ilegalnom
trgovinom duhanskim proizvodima preko Balkana.
Hrvatska Vlada tada je očito u tom poslu, kao i kasnije crnogorska,
vidjela mogućnost vrlo visokih „crnih“ prihoda kojima jeu svakom
trenutku mogla kontrolirati financijske i gospodarske tijekove u
zemlji.
Dakle, postoje odluke Vlade i nadležnih ministarstava u Hrvatskoj, iz
1990.-ih godina koje jasno dokazuju kako je politička elita u
Hrvatskoj formirala kriminalnu infrastrukturu koju danas nazivamo
duhanskom mafijom.
U Hrvatskoj su prvi šefovi te organizacije bili Hrvoje Petrač, jedan
od notornih šefova hrvatskog kriminalnog podzemlja, te ljudi bliski
ratnom premijeru Franji Greguriću, posebno Ante Vlahović i Plinio
Cuccurin, te mafijaški bankari poput Franje Lukovića dugogodišnjeg
predsjednika Uprave Zagrebačke banke, koja je otvoreno bila umiješana
u stvaranje duhanske mafije, sudjelujući u vlasničkoj strukturi
duhanske industrije, ali i operacijama pranja novca balkanske duhanske
mafije.
NECENZURIRANO.COM ›
Osmanijeva operacija Durres izmijenila kriminalnu arhitekturu Balkana
1 Eintrag von 1 Autor
margetic…@gmail.com