У Музеју СПЦ ремек дјела српске црквене умјетности

Музеј Српске православне цркве спада у најзначајније српске музеје, који са око 800 експоната у сталној поставци и око 40.000 у депоу, свједочи о ремек дјелима српске црквене умјетности и чува традицију древних манастирских и црквених ризница још од времена Светог Саве.

Васкршњи празници прилика су за подсјећање на дјелатност музеја смјештеног у дијелу здања Патријаршије у Београду, који је након почетних идеја средином 19. вијека коначно основан 1927. године, а од 1954. је отворен за јавност.

– Нама је велика радост да изнова (посјетиоцима) свједочимо историјат музеја, али и конкретне приче о сваком предмету у музеју, јер сваки има свој пут… Ми вас чекамо да испричамо све шта вас интересује. И да то постаје традиција, да се бар о великим празницима, једном годишње посјети музеј – рекла је Танјугу кустоскиња Миљана Матић.

Још је Свети Сава (око 1175-1236) у 21. глави Студеничког типика био прописао како се треба односити према црквеним старинама, подсјетила је Матић.

– Неизмијењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завјеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмијењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дијела не узима – каже се између осталог у типику, преноси РТРС.

Од бројних ремек дјела српске умјетности средњег вијека и светиња у Музеју СПЦ, Матић истиче повељу цара Душана (око 1308-1355) манастиру Хиландару из 1348. године и плаштаницу краља Милутина (око 1253-1321), са краја 13. и почетком 14. вијека, за његову гробну цркву у манастиру Бањска на Косову и Метохји.

Плаштаница је платно са извезеним или насликаним Христом непосредно послије скидања са крста, а износи се у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се са Јеванђељем на средину храма на посебан сто.

Милутинова плаштаница има ктиторски натпис: „Помени Боже душу раба свог Милутина Уреши“.

Ту је и кивот Светог краља Стефана Дечанског (1276-1331) настао око 1343. године у ком је најприје било похрањено владарево тијело, а израђен је од ораховог дрвета и богато је позлаћен.

Матићева истиче и икону Зографа Лонгина (око 1530-око 1610) са представом Светог краља Дечанског, затим свете сасуде израђени од злата и сребра, кадионицу Светог краља из Дечана, као и бројни предмети из манастира Крке и Пећке патријаршије. У Музеју СПЦ налази се и велика светиња Дечанског манастира – крст краља и потоњег цара Душана, односно дио Часног крста Господњег ког је, претпоставља се, српски владар носио око врата.

– Тај мали крст је уграђен у познију цјелину, заправо инкорпориран у крст који ће стајати на часној трпези у манастиру. У једном историјском периоду је по благослову дечанског братства боравио преко ноћи у кућама одабраних Албанаца ради благослова и добијања потомства – истакла је Матићева.

Према њеним ријечима, посјетиоци Музеја СПЦ имају ријетку прилику да виде три престона крста која су стајала на часној трпези манастира Пећка патријаршија.

Ту су и изузетно вриједне иконе из Дечана и Пећи које су у 16. и 17. вијеку радили неки од најзначајних српских мајстора тог раздобља, попут Зографа Лонгина, Зографа Радула (око1630-око1690) и Андрије Раичевића (око 1610-послије 1673).

– Музеј посједује најстарију митру у Срба. Као инсигнија митрополита, епископа и патријаха је изузетно значајан предмет. Нажалост, турбулентни историјски догађаји су српском народу одузели многе значајне инсигније и предмете, али ми у музеју имамо митру из 15. вијека дар Катарине Бранковић (1418/9-1492) београдској митрополији – истакла је Матићева.

У Музеју СПЦ се налази и чувена „Похвала кнезу Лазару“ коју је монахиња Јефимија (око 1350-1405) извезла као кивот, односно покров за ковчег српског владара погинулог у Косовској бици 1389. године, а Матићева напомиње да је „мање познато да је у овим предметом била покривена одсјечена Лазарева глава“.

– Не само што се ради о врхунском дјелу црквеног умјетничког веза – везено је чистом златном нити на црвеној атлас свили – ријеч је и о изванредно значајном прозном дјелу које носи изузетно велику и снажну историјску поруку – подсјетила је Матићева.

Према њеним ријечима, искуства са посјетиоцима Музеја СПЦ су „дивна“, од дјеце која „веома узбуђено посматрају предмете и усхићено пролазе кроз музеј, неретко и отпјевају нешто“, преко странаца који понекад не разумију шта је изложено и постављају неочекивана питања, до вјерујућег народа.

Матићева истиче и доласке људи са Космета „чије су сузе често пута проливене у ходницима музеја“ гдје се налазе иконе из минираних цркава у селима попут Мушутишта или Поповљана. Иконе су „чудом Божјим сачуване јер су биле на конзервацији“.

Кустоскиња истиче да је музеја окренута и млађим генерацијама, студентима, ученицима основних и средњих школа, али и стручњацима који долазе да истражују бројне рукописе који су чувају, али и вриједне старине у сталној поставци музеја, попут одоре кнеза Лазара (1329-1389).

Матићева подсјећа да музеј данас има и богату издавачку дјелатност и може се похвалити капиталним издањем „Српска средњовековна владарска и властеоска одећа“ Бојана Поповића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: