У Народно библиотеци Будве представљен опус Бориса Јовановића Кастела

Синоћ је у Народној библиотеци Будве представљен књижевни опус Бориса Јовановића Кастела. Са аутором више од 20 књига поезије и есеја разговарала је Станка Станојевић док је Кастелове стихове читала ученица четвртог разреда СМШ Данило Киш из Будве – Јасмина Биговић, а звуцима флауте употпунила медитерански склад ученица трећег разреда Средње музичке школе из Тивта – Ксенија Франета.

Просвијетлио сам се Медитераном

Уз име пјесника Бориса Јовановића Кастела већ одавно је увријежено мишљење и синтагма да је он пјесник Медитерана! Цитираћу пјесникињу и књижевну критичарку Јованку Вукановић – Медитеран је заправо мотивска и филозофска константа у цјелокупној структури ауторовог пјесничког система… Медитеран, чини се, није само стил живљења већ и умјетнички правац. Зашто Медитеран сваком пјесмом, сваком збирком?

„Када смо већ вечерас у Будви позвао бих у помоћ критичарку Божену Јелушић и њен став да је Медитеран у мојој поезији исто што и средњоевропски усуд код Данила Киша. Често кажем да цијелог живота исписујем једну једину књигу посвећену Медитерану и нашој Медитеранској судбини из разлога што сам се бесповратно просвијетлио Медитераном. Али, ту не смијемо сметнути с ума да Медитеран у мојој поетици и уопште није само историја или земљопис, носталгија, навигација или карневал, већ, прије свега, симбол слободе, серпентина водених путева до себе и оличење свјетскости. Другим ријечима, он је бакља којом освијетљавамо своје лице у тами и безнађу глобализованог свијета. 

Зашто сам изабрао Медитеран (или он мене ?) као судбину и спас од цивилизацијског хаоса, тоталитаризама и одљуђивања? Па, једноставно, зато што сам живошћу његових вирова, његовом отвореношћу и безвременим котама једноставно поетски покушао да надиђем и побиједим устајалу, затворену и пролазну енергију копна.

Често кажем да се из океана ове поезије изливају пет највећих мора. Прво је море интимизма (оно наше унутрашње, лично… из кога се рађа све), друго припада универзалном с обзиром да је атлас прошлог и данашњег свијета исцртан меридијанима Медитерана, треће пак карактерише судбина јер, уколико урушене зидине поетски одржавате сопственим ребрима, онда вам оне постају огњиште и више од тога. Четврта пучина дубока је као безвременост с обзиром да је сво вријеме нашег дугог трајања урезано на бескрајном индигу Медитерана. Коначно, мени најдраже и најслојевитије море говори жагором карневала из разлога што је моја поезија, најчешће, сума бескрајних соларних образина иза којих водимо бјесомучне борбе са сиренама наших нада, слутњи и илузија и, са друге стране, са неманим нашег бесмисла, пролазности и ништавила.“

Оно што је била особеност Ваших првообјављених збирки пјесама јесу између осталог римоване строфе. Дакако, строфама провијавају медитеранска меланхолија, романтичарске опсервације, приморски мотиви усклађени са лексиком, звук и слика – опет медитерански. Када је настао преокрет у Вашем поетском, римованом изражавању и шта је иницирало промјену форме у истом, медитеранском миљеу мотива и тема?

„Да, мени је тада једноставно одговарала катренска форма у опсервацијама медитеранских мотива (свакодневице , вјечности и безвремености), филозофије, историје и духовности али временом сам примијетио да такав стил, мање више, ограничава и спутава моју пјесничку енергију у контексту посвећености Медитерану духа а не Средоземљу тла. Зато сам већ, кренувши од друге књиге Прстење поморја (1994) преко Фуснота јужних звона (1997) учинио апсолутни отклон од такве стилске праксе пливајући и ронећи, ево већ двије и по деценије, слободним стихом. Он је аналоган Унутрашњем мору као неприкосновеном симболе слободе духа, мисли и идеала.“

На примјеру Ваше поезије, али и других пјесника богатог опуса, да ли је сублимиран један сажетак стилова, епоха, праваца, да ли, условно речено, можемо дешифровати једну кратку историју књижевности/поезије у пјесничким кодовима?

„Моје прве књиге у разним магазинама и дневним новинама у Црној Гори и бившој Југославији критичари, углавном пјесници, окарактерисали су као парнасовске што је било крајње упитно. Наредне су за њих и друге биле осјенчене симболизмом или експресионизмом али то би се могло свести под појам релативно. Већ од књиге Анатомија средоземног дана(1997) поезија су дефинисали као атипичну модерност поетског дискурса и интелектуално проклетство аутентичног Медитеранца да би књигом Медитеранска агенда и прорицање прошлости (1998) поезија завриједила карактер и дух постмодерне због мојих урањања у море лирске реконструкције историјских мотива Црне Горе и Средоземља. Нијесам се много освртао на канонисање моје поезије али сви ови пламенови заправо су одржавали буктињу мог књижевног медитеранизма адекватно Броделовом ставу о Медитерану као јединству контраста праваца и стилова. Раније ми је и велики Предраг Матвејевић поручио да га радује чињеница што су наше поетике братске.“

Медитеран као пјеснички завичај и метафора дјетињства које су увијек везане за игру?Медитеран, као свјетионик поетског мора, истражује и обасјава дубине бића и бивствовања?

„Свака моја збирка представља један својеврсни аквамарин у бескрајном мозаику античког и савременог Медитерана. Моје књиге просвијетљене су бурама, миришу на море бескраја и посуте су сољу митова нудећи нам из својих плавих дубина раскошну агонију нашег трајања, неизвјесност навигације и паучину минулих епоха али и будућности. Оне су у један глас хомогене и хетерогене и врло често ми се чини да подсјећају на ренесансне таписерије или статуе од соли које нијесу брижљиво клесале само моје мисли него и руке таласа. Истовремено, из њих исијава навигација Медитераном какав је био у свом негдашњем сјају, величини и моћи, медиа тера или маре нострум, пупак свијета како су га прогласили Римљани али и данашњим Средоземљем баченим на маргине свјетских збивања у ери глобализације погубној за мале народе и културе. Обје те пловидбе сливају се заправо у једну – ходочашће Медитераном сопства, слободе и бесконачности.

Моје књиге немају четири стране свијета, не требају им компаси и пасоши, чак ни сидро. Оне имају своја поетска пераја и шкрге за пловидбу нашим унутрашњим морима у којима се душе човјека и мора стапају у једну. Сигуран сам да су се одавно све пјесме из ових књига отргнуле из мог наручја како би нашле своје матичне луке и препознале се на неком античком новчићу или, попут водених плесачица, огледнуле у стаклу бонаце.“

У занимљивим метафорама, играма ријечи, посебно у насловима Ваших збирки, неки од њих ће нас се засигурно посебно дојмити, нпр. Медитерански хексатеух (Шестокњижје) који насловом већ алудира на пет књига Мојсијевих и Књигу Исуса Навина; затим Его мора а посебно кованица Бескопник. Ко је тај који је без копна,како се достиже тај степен бића, стање постојања?

„Стари Латини његовали су дух дивне пословице – Пловити се мора, живјети не. На нашим јадранским острвима често и данас можемо чути, из грла старих госпи на праговима кућа, крилатицу – Ко живи крај мора ближи је Богу. Тако су и моје књиге једно или безброј крстарења ка нашем медитеранском интимизму и космополитскому нама кроз дурбин молитви и химни посвећених Медитерану какав је био и какав би требало да буде. Газећи обале или понте, ми се заправо враћамо себи док бродећи Медитераном стижемо до бескраја с циљем да у некој напуштеној луци пронађемо нашу заборављену судбину.“

Да ли бисмо књигу есеја „Медитеранско просвјетљење“ која започиње есејом Медитеран као конфесија, преко Полиглотског мора и Медитеранске литургије те есеја „Више од магије“ и „Медитеран – историја у покрету“, завршавајући се „Есејем о есејима“ ово просвјетљење могли тумачити као својеврсни приручник и водич за тумачење Ваших стихова и поетике?

„На моју срећу, књижевну и личну, Медитераном сам се одавно духовно просвијетлио и својим стиховима, распетим између летаргије и литургије, спасио од малодушности и инфериорности и деструктивног начина живота балканског човјека потписујући личну карту своје поезије зрацима медитеранског сунца. И бриљантни Ками је лијепо рекао да ће се сва филозофија зла кад-тад распршити изнад бескрајног морског плаветнила.“

Гдје поезија треба да живи да би трајала, ширила своју основну мисију оплемењивања кроз емоционалност пјесничког исказа, да ли су мјеста њеног боравка библиотеке, антологије, тргови?

„Поезија, pro primo, мора бити и остати покретни свјетионик наше мисли и прегнућа зато што се у њеним ризницама најбоље и најљепше чува наш медитерански дух и идентитет. Али, не заборавимо да је она и посљедња линија одбране нашег имена у времену када човјек постаје алатка, код и број у раљама глобализације. Наравно, поезија треба да егзистира у библиотекама, антологијама, ризницама, на форумима и свакодневној комуникацији, у молитвамаали најфункционалније би било да буде луча у нашим срцима која ће постепено отапати санте модерне цивилизације у нашим умовима. Зато, околико заборавимо наш Медитеран, лична карта нашег идентитета биће сасвим обична, мала и непримјетна табула раза величине данашњих таблета.“

Као импресију о Вашој поезији још 2003. године, Лале Новичин Брковић је, између осталог, забиљежио сљедеће – Кастел, медитерански гашпар, је изузетно даровит, модеран пјесник префињеног, суптилног и, надасве, култивисаног поетског израза, снажне и упечатљиве, посве особене метафореи његова велика је срећа што се није утопио у кал жабокречне мочваре, назови, црногорских постмодерниста. Шта ви мислите о црногорској поезији савременој и оној, условно речено, постмодернистичкој?

„Тања, као што знаш, црногорска поезија има све атрибуте дугог трајања и разлога за понос кроз историју. Не само због магичног Његоша као највећег пјесника код Јужних Словена и шире него и због богатства своје цивилизацијске разноликости. Присјетимо се сјајних латинских пјесника неопетраркиста – Бизантија, Болице, Пасквалића (кажу да је био узор Шекспиру) па до модерних црногорских списатеља (Зоговић, Ратковић, Костић…). Но, круцијални проблеми савремене црногорске поезије су – мали језик на коме настаје, релативна затвореност и самодовољност, поетска и национална дихотомија, цунамији квазипоезије од деведесетих до данас и нестручно валоризовање аутора. Уколико као друштво желимо да црногорска поезија буде национално валоризована, онда она, прије свега, мора имати своју ширу, европску и медитеранску етаблираност базирану на преводима (!) па тек онда црногорску. У супротном, та спирала би била погубна за националну књижевност.“

Добитник сте престижних и бројних награда за пјесничко/књижевно стваралаштво и заступљени у многим свјетским антологијама ипознатим часописима за културу. Што Вам и колико значе награде, а колико заступљеност у свјетским антологијама? Какав је Ваш однос према свему томе?

„У Црној Гори сам добио двије мање награде. Прошле године књига Позивно писмо сунцу, објављена у антологијској едицији црногорске поезије Савременик Завода за уџбенике и наставна средства из Подгорице, овјенчана је престижном наградом Књижевно перо Хрватског књижевног друштва за књигу године на простору бивше Југославије (не волим термин регион) а умају текуће године збирка Море у наручју публикована у издању Културног центра Новог Сада у библиотеци Анаграм, резервисаној за постјугословенску књижевност, окитила се Книжевним брановима на Струшким књижевним сусретима.

Прва антологија која ми је отворила врата шире међународне рецепције моје књижевности био је словеначки пресјек европских пјесника на словеначком језику гдје је објављена књига Ручак на хридини (Kosilo na čeri) у издању Хише поезије из Љубљане под покровитељством Европске Комисије.

Ништа мање значајна је антологија словенске поезије на пољском, чешком и словачком језику Блудни коријени објављена на чешком универитету у Оломоуцу и она се изучава на многим универзитетима славистике у земљама ЕУ. За мене најзначајнија, прије мјесец дана објављена, је антологија поезије Медитерана Mare Mare на италијанском језику у издању Adda editore из Барија. У њој свака земља Средоземља има по једног представника и наћи се у друштву великана, Кавафија, Сефериса, Монталеа, Џубрана, Дучића, Квазимода, Рицоса, Унгаретија, Валерија…, за мене је била велика част и признање мојој поезији.

Пјесничке награде често буду само медаље које временом зарђају. Антологије су сасвим нешто друго јер ће се хук из њих чути када се више не буде чуло сем таласа. Лијепа је чињеница да се у тим ризницам европског духа нашла моја поезије и име Црне Горе и због тога сам поносан немајући, наравно, илузију да ће се било који субјект културне политике икада осврнути на ту чињеницу. То је усуд поезије и њена раскошна трагедија баш онаква као Медитеран…“

Разговарала: Станка Рађеновић Станојевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: