У Никшићу промовисан „Земљопис за Краљевину Црну Гору“ и зборник докумената „Црногорско питање“

У пуној сали ЈУ Захумље у Никшићу промовисано је репринт издање ,,Земљописа за Краљевиу Црну Гору“ из 1911. године, које је објавио Институт за српску културу из Никшића, као и зборник докумената ,,Црногорско питање“ који су приредили др Будимир Алексић и др Владимир Јовићевић а који је објавила издавачка кућа Штампар Макарије из Београда.

О овим издањима су говорили: проф. др Мирослав Додеровић са Филозофског факултета у Никшићу, Марко Ковачевић – предсједник општине Никшић, мр Илија Бајовић – историчар и модератор вечери, Радомир Уљаревић – књижевник и директор издавачке куће Штампар Макарије и проф. др Будимир Алексић – приређивач (са др Владимиром Јовићевићем) зборника ,,Црногорско питање“.

Илија Бајовић је казао да је ријеч о издањима која представљају драгоцјено свједочанство о историји Црне Горе, конкретно о етничком, језичком и вјерском идентитету Црногораца, те да садржаји ових публикација јасно показују да је матерњи језик Црногораца српски и да они припадају српској нацији.

Марко Ковачевић је истакао да се из ових књига јасно види и како се кретао разовј државних граница Црне Горе, и како су се наши преци изјашњавали у смислу националне, језичке и вјерске припадности. Он се запитао: зашто би некоме данас сметало постојање и садржај ових публикација, и чињеница да се са њиховим садржајем упознају грађани Црне Горе. Ковачевић је констатовао да је издавач ,,Земљописа за Краљевину Црну Гору“ – Институт за српску културу из Никшића урадио исто оно што је урадила Централна национална библиотека Црне Горе са Цетиња која је издала фототипско издање ,,Закона о народнијем школама“ из времена Краљевине Црне Горе.

Радомир Уљаревић је подсјетио да се прво издање књиге ,,Црногорско питање“ појавило 2003. године, и да је трећи дан након што је књига изашла из штампе његова издавачка кућа добила налог да се исели из просторија које су били добили од државе на коришћење. Он је устврдио да чињенице садржане у овој књизи иритирају оне који се баве креирањем новог идентитета Црне Горе и Црногораца. Уљаревић је цитирао једног од приређивача књиге, др Владимира Јовићевића, који је у предговору првог издања истакао да је ,,неприродно и противно Божијем и историјском праву поништавати народно црногорско биће, Цркву и језик, само зато што треба испунити нечији политички задатак“.

Проф. др Мирослав Додеровић је нагласио да је сврха објављивања ,,Земљописа за Краљевину Црну Гору“ 1911. године била да уочи Балканских ратова школске власти предоче јасу слику Црне Горе и да укажу на чињенице о њеном националном, језичком и конфесионалном идентитету. Он је казао да се идентитет једног народа не конституише политичким одлукама, већ је то нешто што је укоријењено у традицији, историји, географији, фолклору и језику. Он је посебно истакао да ће књига докумената ,,Црногорско питање“ омогућити објективно и непристрасно сагледавање наше прошлости и боље разумијевање историјских токова и процеса који су се одвијали на нашем простору.

Један од приређивача зборника докумената ,,Црногорско питање“ – проф. др Будимир Алексић је казао да двадесет година након првог издања ове књиге ,,суду научне, стручне и лаичке јавности предочавамо нове издање ове публикације која садржи прворазредне историјске изворе који свједоче о идентитету Црне Горе и Црногораца“. Из њих се јасно види, нагласио је Алексић, ,,да је током читаве црногорске историје, од времена Црнојевића до 1918. године, владало мишљење да су Црногорци не само интегрални него елитни дио српског народа. То су увјерење ширили сви црногорски владари – владике и господари; писци, публицисти, историчари, и домаћи и страни. Стога се и њихов матерњи језик није могао именовати никаквим другим називом до његовом етничком атрибуцијом“.

Он је указао на чињеницу да публиковани документи такође свједоче да је Митрополија црногорска од самог свог оснивања била српска и светосавска, и да су црногорски митрополити након укидања Пећке патријаршије 1766. тежили обнови ове институције, а да институција под називом ,,црногорска православна црква“ никада није постојала; она је вјештачки идентитетски пројекат, а не вјерско питање, закључио је Алексић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: