У памет се, Срби, Македонци, Црногорци, Грци!

Пише: Дарко Танасковић

Зар је важније оно што је озваничено, а реално не постоји, од онога што није озваничено, а реално постоји? У памет се, Срби, Македонци, Црногорци, Грци! Нико вам са стране неће помоћи

Надам се да ми читаоци неће замерити то што овај коментар започињем једним аутоцитатом. Наиме, 2008. године је велику буру у македонској јавности изазвало објављивање двотомне, пионирске Македонске енциклопедије, у издању Македонске академије наука и уметности. Начин на који су у овом енциклопедијском издању били приказани историја и култура Албанаца у Македонији изазвали су незадовољство албанских научника, али и друштвених радника и политичара.

Аутори одреднице о Албанцима као да су заборавили методолошку „дневну заповест”, да је треба писати у складу са „политички коректним” тумачењем „Охридског споразума”, а не на темељу утврђених чињеница и научне истине. То им се, наравно, обило о главу. Управник Катедре за историју на Тетовском универзитету Вехби Џемајли запретио је да ће, уколико енциклопедијски текст о Албанцима не буде хитно повучен и битно измењен, заједно са колегама из Приштине и Тиране, саставити посебну енциклопедију историје Албанаца у Македонији. Иако су се издавач и аутор инкриминисаних одредница испрва аргументовано и одлучно одупрли овим идеолошко-политичким, а не научно мотивисаним нападима, Македонска енциклопедија је повучена, а Влада у Скопљу се оградила од МАНУ.

Поводом ових енциклопедијских заврзлама у Македонији, које нису без аналогије са перипетијама које су својевремено, пред њен распад, пратиле безизгледне покушаје уобличавања другог издања Енциклопедије Југославије, написао сам, децембра 2009, коментар у Печату, насловљен „Македонија на коленима”. Ево закључног пасуса из тог осврта: „Председник МАНУ је потврдио да ће ‘Енциклопедија Македоније’ претрпети неке измене. Споразум о демаркацији границе је ратификован. Дипломатски односи Скопља и Приштине су успостављени. Неки Скопљанци са зебњом о задушницама посећују гробове својих најмилијих, јер на путу до њих морају проћи албанским делом града. Јагма је за бугарским пасошима. His est finis Macedoniae!”

Енциклопедијска криза

Од скандала са енциклопедијом прошло је петнаест година. С обзиром на све што се у Македонији и са Македонијом у међувремену догађало и што ју је из клечећег оборило у готово лежећи став предаје, има ли заиста места чуђењу пред великоалбанским спектаклом Аљбина Куртија у Тетову и Скопљу?

Згражању има, али чуђењу не би смело бити. Све је упућивало и водило ка таквој демонстрацији узнапредовалости пројекта „Велике Албаније”, са „пијемонтом” у Приштини, што повремено изазива шкргутање зуба и варничења са Тираном, јер у свести политичке класе тзв. „Косова” одавно тиња, уз спорадичне пропламсаје, идеја да би „напреднија” Приштина (зато што је КиМ била покрајина у саставу цивилизацијски развијеније Југославије, док је Албанију дуго притискало тешко наслеђе режима Енвера Хоџе) могла постати центар свеалбанског окупљања. Што се, пак, посвећености визији „Велике Албаније” тиче, разлике у мишљењим и осећањима с једне и друге стране (привремене) границе наравно нема, иако се запажа да је степен одушевљења великоалбанском перспективом највећи на „Косову”. Од „Призренске лиге” до данас, у променљивим видовима испољавања, зависно од историјске и регионалне коњунктуре.

Те 2008. године, кад је избила „енциклопедијска криза”, одржани су важни општи избори, по многима и кључни за даљи ток политичких кретања у Македонији, а свечано је обележена и годишњица „Призренске лиге”. Осврћући се на овај чин, историчарка Виолета Ачковска констатовала је да се њена „мала држава полако, али неумитно, интегрише у ‘косовску матрицу’, чије су сукцесивне фазе још једно етничко чишћење Македонаца 2001. ( принуђених да постану избеглице у сопственој држави), за чиме ће следити захтеви за федерализацију (аутономија за област Западне Македоније као Илириде), и најзад, хоп, још једна албанска држава на Балкану!” Њен суморни закључак био је следећи: „Из свега произлази да се, од ‘Призренске лиге’ до данас, на дугорочним основама понавља стари сценарио, чију су примену наметали различити унутрашњи играчи и страни партнери, а чија је суштина напредујућа етничка трансформација мапе ‘Велике Албаније’ – државе коју је Албанцима у време Велике источне кризе обећало Османско царство. Другим речима, сведоци смо стварања Етничке Албаније.”

Заиста, ни данас се њеним речима нема ништа ни додати ни одузети, а поготово у светлу Куртијевог великоалбанског шенлучења по Тетову и Скопљу, где је био дочекан као неки свеалбански принц, неимар јединства нације, у атмосфери националистичке понесености коју је он својим изјавама само распиривао.

Па како онда захтевати од њега да се повинује дијалошкој логици решавања проблема са Београдом, што, уз неуверљиво најављивање драстичних казнених мера, ако се не уразуми, поновљено траже посредујући чиновници западних влада и отуђене бриселске администрације? Има он јаке адуте у џепу, а и осећај за политички тренутак (који га може и преварити, али за сада није), тим пре што и дужа и краћа повесна ретроспектива кретања идеје „Велике Албаније” кроз време упућује на то да се за овај пројекат у међународној заједници – односно код великих сила – у колоплету њихових подударних, изукрштаних и супротстављених интереса, поготово у новије доба, готово увек волшебно, па и парадоксално, налазило довољно наклоности.

Пре Куртија, са Куртијем и после Куртија. Још је занимљивије и истраживања вредно историјски вишекратно потврђено осведочење да је и оне који су идејом и проношењем замисли „Велике Албаније” били територијално, државно и етнички/национално непосредно угрожени, објективно/„објективно” сагледавање регионалног и ширег контекста наводило на то да према носиоцима албанског национализма и великоалбанства у својој средини буду до снисходљивости обазриви и болећиво толерантни. Из суштински истих разлога због којих је у Скопљу одлучено да се повуче наводно албанофобна Македонска енциклопедија, после Другог светског рата у комунистичкој Југославији осуто је, због наводног греха „великосрпског национал-шовинизма”, дрвље и камење на пионирску и веома солидну студију историчара Јована Хаџи Васиљевића (1866-1948) Арбанаска лига, аранаутска конгора и српски народ у Турском царству из 1909. године и на њеног времешног и заслужног аутора. И тако стално!

Колико ли је само пута неки користан и ваљан научни пројекат обустављан или вредан спис прокажен због бојазни да би могао наљутити Албанце?

Стицајем разних околности и мистификација, укључујући и менталне, односно колективно-психолошке, а наравно и идеолошко-политичке, поједностављено речено, у случају српско-албанских међуодноса, малобројнији и у сваком погледу неразвијенији Албанци постали су и трајно били проблем Србима, уместо да буде обрнуто. У Разговорима са Стаљином, Милован Ђилас извештава о запрепашћењу које је 1948. године код чланова делегације југословенских комуниста изазвао Стаљинов поступак, кад их је, саслушавши њихове притужбе због некоректног понашања „албанских другова”, посаветовао да Југославија треба да „прогута” Албанију, „што пре, то боље”.

Идеалан кандидат

Неприлагођени у регионалном окружењу, инородни и инојезични свима, Албанци су током историје имали тешкоћа и трвења са свим народима са којима су им били суђени заједнички живот, етничка измешаност или комшилук. Идеалан кандидат за клијента великих сила којима је циљ вазда био да газдују Балканом и да му одређују судбину, наравно у складу са својим привременим или трајним интересима. Слично блискоисточним Курдима. Преко таквих неинтегрисаних и незадовољних народа, жељних сопствене националне и државне еманципације, помажући им или одмажући, према прилици и потреби, моћне државе су сразмерно јефтино, углавном не прљајући руке и не жртвујући животе, производиле кризе, подстицале сукобе међу малима и њима управљале. Како увек, тако и сада… Данас би то назвали „прокси” деловањем, укључујући и „хибридно” ратовање.

А Албанци, пак, како је то у својој познатој књизи Албанци од Средњег века до данас (1995) тачно запазио Петер Бартл, увек су промишљено успевали да пронађу међународне туторе, с тим што се специфичношћу развоја албанске спољне политике може сматрати „налажење покровитеља на све већој географској удаљености: од Београда, преко Москве, до Пекинга” и, додали бисмо – сада Америке. „Овакав развој имао је и предности и мане. Што је сила заштитница била даље, то је већа била самосталност ове мале балканске државе, али и све мања могућност да јој се у случају евентуалног војног сукоба помогне”, резонује немачки албанолог. Тачно, али свет и времена се мењају, а просторне и временске дистаце до укидања смањују и релативизују, тако да удаљени заштитиник не само да се примиче свом штићенику, већ чак на територији – коју су заједно узурпирали на уштрб Србије – успоставља једну од својих највећих војних база.

Кад су 2001. године бугарски научници Петер Митев и Антонина Жељаскова затражили од својеверемено најутицајнијег и најкомпетентнијег албанског политичара у Македонији Арбена Џаферија (1948-2012) да им каже како види будућност Косова, он им је лапидарно одговорио једном речју: „Авиано” (Македонија на раскршћу, Софија, 2008, 173). А код италијанског града Авиана, зна се, налази се војна база НАТО-а, из које су 1999. полетали бомбардери на Југославију, односно Србију.

Дакле, НАТО је будућност „Косова” – уверење је од кога се не одступа ни у Вашингтону, ни у Бриселу, ни у Приштини, ни у Тирани, а ни међу македонским Албанцима који су еуфорично ових дана дочекали Аљбина Куртија.

Млака реаговања на ову експлозију великоалбанства нису, стога, зачуђујућа. За Америкаце, чија је амбасада једино стално, контролно министарство у свим македонским владама, и за НАТО, сасвим је свеједно како ће Албанци уредити своје односе са суседима и међусобно. Ситно је то за њих, а граница емпатије поклапа им се са егоистичким калкулацијама. Важно је само да се на неки начин створе или изнуде формални услови за то да читав албански национални корпус, као више држава или као једна држава, уђе у редове Атлантског савеза.

Рат у Украјини само је појачао и изоштрио ову дубинску мотивацију ангажовања на Балкану.

Амерички амбасадор у Србији, а својевремено и у Скопљу, Кристофер Хил готово је са циничним подсмехом и лежерно прокоментарисао догађаје у Тетову и Скопљу, који су усталасали регион: „Препустићу вашој машти шта људи могу мислити о том догађају у Тетову или питајте неког другог”. Затим је поновио флоскулу о томе да САД позивају обе стране да кроз дијалог пронађу компромисно решење за косовски проблем. Његов колега у Приштини Џефри Ховенијер био је нешто речитији, али ни он није дао никакав вредносни суд о Куртијевом излету у Северној Македонији. Према извештају агенције „Клан Косова”, рекао је да „САД не подржавају ни ‘Велику Албанију’ ни ‘Велику Србију’” Према његовим речима, „САД подржавају територијални интегритет и суверенитет сваке државе на Западном Балкану”, а не подржавају „идеју редефинисања граница у региону Балкана”. Како тврди, сваки покушај да се то уради био би контрапродуктиван и дестабилишући. Очигледно је искусни амерички дипломата искористио и ову прилику да направи симетрију између идеја „Велике Албаније” и „Велике Србије”, иако Куртијево размахивање заставом „етничке Албаније” у Тетову није могло бити основани повод за још једно помињање дежурног баука „Велике Србије”.

Нема, дакле, никаквог значаја то шта премијер привремених приштинских институција флагрантно предузима – супротно свим начелима међународног права, дипломатских узуса и добросуседских односа (према Северној Македонији) – већ је битно само да се некако настави дијалог или, боље „дијалог” између Београда и Приштине, са свима јасним крајњим циљем да Србија де факто (пошто де иуре никако не иде) призна независност тзв. „Косова”, чиме би се, уз разне интерпретативне манипулације и притисак на, сада више него икада, (ратом у Украјини) дисциплиноване савезнике, створио (привид) испуњености предуслова за његово увлачење у НАТО. Треба искористити моментум, пошто се, поред осталог, приближавају председнички избори у САД, а и неизвесно је којим ће смером кренути ратна срећа на украјинским пространствима.

Подршка Велике Британије

Нема сумње да је Аљбину Куртију све ово добро познато. Уосталом није тај рефлекс од јуче. Реч је о актуелној деоници броделовског „процеса дугог трајања”. Веома дугог трајања, чак. Пред драматичним и претећим појавностима садашњости, које није могуће ни одговорно пренебрегавати, увек се ваља осврнути уназад, јер суштину савремених процеса није могуће целовито разумети и према њима се адекватно поставити без сагледавања њихове (пред)историје. То сагледавање не сме бити статичко, већ динамичко. Кључ исправног тумачења је у спознајном овладавању дијалектиком континуитета и дисконтинуитета, својственом следу збивања која чине историјски ток. С обзиром на нужну просторну ограниченост овог коментара, указао бих само на неке елементе релевантне за смештање процеса кретања ка реализацији пројекта „Велике Албаније” у његове (транс)историјске и феноменолошке координате.

Немогуће је не кренути од „Призренске лиге” (1878-1881), о којој постоји обимна грађа, документација и литература различите врсте, намене, идеолошког усмерења и квалитета, и о којој су мишљења крајње подељена. Лига је представљала израз отпора Албанаца подели територија на којима су живели услед слабљења и пораза Османског царства и садржала је верски, социјално и идејно хетерогене компоненте тадашњег албанског друштва, с изразтитом муслиманском доминацијом. Као таква, одговарала је Високој Порти, јер се борила за очување османских граница и територија. Али не само Порти. Тенденциозна званична албанска наука настоји на томе да је Лига изнутра била јединствен национални покрет свих Албанаца, што историјске чињенице демантују. Само три дана после оснивачког призренског скупа (10.07.1878), на коме су усвојени „Статут” и „Програм”, а на дан почетка Берлинског конгреса, Албанци из Скадра усвајају свој „Меморандум” и упућују га учесницима овог историјског скупа. Посебно је занимљива, и индикативна, пета тачка тог документа, у којој, поред осталог, стоји:

„Једини заштитник Арбаније може бити Велика Британија.
Мада се то коси са праведношћу и мада је она живо заинтересована за Арбанију,
Британија једина подржава настојања да се успостави
солидна брана словенском продору на Јадран,
а та брана могу бити само народи које та инвазија угрожава.
Словени, који су се ту раније кришом инфилтрирали,
сада прекидају ту праксу и замењују стрпљење и другу пропаганду отвореном силом“
( М. Бојић, Арбанашка лига, Београд, 2010, 226).

У време кад је ово писано није било Америке као светске силе. Британија је, међутим, и даље ту, али сада са Америком. Супротстављање словенском (читај руском!) продору на Јадран остаје константа којој је све подређено. „Авиано”, што рече Арбен Џафери. Вечни „Авиано“! На основу докумената и држања „Призренске лиге” јасно се уочава да је идеја о „Великој Албанији” крајем XIX века била зрела и концептуално заокружена. Током времена мењао се (проширивао) само опсег њених идеално замишљених граница.

По виђењу емигрантских албанских организација после Другог светског рата, затим тзв. „Треће лиге”, дуго времена марксистичко-лењинистичке, а данас „демократске” Тиране и, наравно загрижених националиста из Приштине, у састав „Велике Албаније” требало би да уђе и Крушевац! Прецизно, „тренутна” граница „Велике Албаније” полазила би „западно од Спича, градића (области) на црногорском делу јадранске обале, ишла границом некадашње Црмничке нахије, затим западно од Ријеке Црнојевића и тако потпуно обухватила басен Скадарског језера. Потом би се попела до Спужа, укључујући и тај град, а од Спужа би се кретала до Колашина, Новог Пазара, Крушевца и Ниша. Од Ниша се спушта према Куманову, Велесу и Битољу. После тога прелази у Грчку, стиже до Флорине и источно од Превезе избија на море. Природно, сви поменути градови требало би да уђу у састав те државе као њени недељиви и саставни делови.” (М. Бојић, Арбанашка лига, 218).

Крећући се кроз прошлост, не можемо пропустити да приметимо како је на конференцији амбасадора великих сила у Лондону 1913, после Другог балканског рата, у преговорима о границама Албаније, Аустрија инсистирала на томе да балканским државама не припадне ниједна област насељена искључиво Албанцима, чему је, како се извештавало, била наклоњена и британска дипломатија, док се овом захтеву најодлучније противила Русија, као заступник балканских Словена (П. Бартл, Албанци од Средњег века до данас, стр.142). Аустроугарска – веома заслужна за стварање албанске нације, о чему је сјајно писала рано преминула бугарска историчарка Теодора Толева – одавно не постоји, а Аустрија није битнији чинилац у игри, сада је ту Немачка, којој аустроугарско дипломатско и геополитичко наслеђе и логика нису страни. Уосталом, и ЕУ многи доживљавају као савремену, али неупоредиво блеђу Аустроугарску.

Судбина КиМ као пример

Далеко је Лондонска конференција, но Лондон остаје Лондон, адресат „Меморандума” скадарског одбора Албанске лиге још из 1878. године. Управо у периоду запетљавања и ескалације косовског проблема и израњања прамца великоалбанске подморнице у Западној Македонији, одлучио је да се интервјуом на порталу „Демостата” огласи доајен британске дипломатије и некадашњи амбасадор у Југославији, сер Ајвор Робертс. Са изванредним осећањем за тајминг, појавио се као неки „Лоренс од Балкана”, да албионски отмено и перфидно, а начином надмоћно доброхотним, подели неколике рационалне лекције и упути бар две суштински важне поруке које препуштам на тумачење позванијим аналитичарима нашег политичког тренутка. Из угла теме којом се бавим, занимљива је Робертсова критика Бадинтерове комисије која, по његовом мишљењу није поклонила дужну пажњу могућности да су се територијалним разменама, до којих би се дошло консензусом, можда могле избећи „масовне миграције становништва током сукоба на простору бивше Југославије”.

„Масовне миграције” су овде, јамачно, еуфемизам за прогоне и етничко чишћење. Баксузна Бадинтерова комисија се, као што је познато, определила за став да републичке границе аутоматски постану међународне. Наставак нам је познат… Има ли све то неке везе са границама Србије и „Републике Косово”, а можда и Северне Македоније? Са „Великом Албанијом”? Ваља бити опрезан и на све спреман. За велике и моћне је табу тема само оно што угрожава њихове интересе, док о поштовању међународног права више нема смисла ни говорити, а мора се говорити и понављати…

После наметљиве Куртијеве шоу-представе са великоалбанском реториком и иконографијом у Тетову и Чаиру код Скопља, уз величање „албанског Менделе” Адема Демаћија, уследило је више негативних реакција са званичних македонских и српских адреса, укључујући и највише, као и упозорења аналитичара и стручњака да се у реализовању пројекта „Велике Албаније” прешло са речи на дела, што може додатно угрозити и онако крхку стабилност региона.

Издвојио бих уравнотежено мишљење угледног новинара Жељка Шајна, дописника Политике из Скопља, изванредног познаваоца македонских, али и ширих балканских (не)прилика („Косово онлине”, 17.08), који указује на то да је Северна Македонија разапета између великоалбанских и великобугарских претензија, да је у својеврсном „сендвичу”. Шајн напомиње да „у овом тренутку још није озбиљно угрожен територијални интегритет и суверенитет Северне Македоније”, али да би се ваљало вратити мало уназад и „присетити се шта се све дешавало на Косову”, а да је он био сведок тих догађаја од 1985. до 1991.

„Постепено су кренули са неким наивним стварима, као што је рецимо захтев за промену Устава тадашње Југославије, да бисмо дошли до тога да су посланици тадашње косовске скупштине, односно покрајинског парламента у Качанику прогласили ‘Републику Косово’. Тако да је ово што се догађало у Тетову и у Чаиру код Скопља само једна уводна ситуација са иконографијом ‘велике Албаније’ и проглашавањем Куртија за премијера свих Албанаца. То није нимало наивно и може водити ка томе да се једног дана сакупе сви албански посланици из, рецимо, Црне Горе, КиМ, Албаније, Грчке и Македоније, из свих тих парламената, и донесу можда сличну одлуку, где ће рећи да ‘Велика Албанија’ функционише”.

Није тешко сложити се са Шајном, с тим што мислим да није препоручљиво сувише инсистирати на умирујућој констатацији да територијални интегритет и суверенитет Северне Македоније још увек нису озбиљно угрожени, јер то је само формално тачно. Ја, наиме, држим и одавно тврдим да „Велика Албанија” већ постоји.

Албанци су у знатној мери остварили оно што демографи називају „прекогранични етнички континуум”, којим се несметано крећу, а додуше не по међународном праву, али по патријарху Павлу, „кога овце, оног и планина”.

Многи ће се смирено успротивити тврдњом да „Велика Албанија” никада неће бити озваничена и међународно призната као држава. Слажем се, вероватно задуго неће, али зар је важније оно што је озваничено, а реално не постоји, од онога што није озваничено, а реално постоји?

У памет се, Срби, Македонци, Црногорци, Грци! Нико вам са стране неће помоћи.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: