У подгоричком Храму служен помен пострадалима у несрећи у Новом Саду

У Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је служен помен пострадалима у несрећи на жељезничкој станици у Новом Саду.

Парастос пострадалима у незапамћеној трагедији у којој је страдало 14 особа, служило је Свештено братство Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Предраг Шћепановић и Никола Пејовић, као и јереј Велимир Бугарин и ђакон Ведран Грмуша.

Помену је уз велики број људи који су дошли да се заједнички помоле за покој душа свих пострадалих, присуствовао и Конзул Републике Србије у Црној Гори. Након  помена свима сабранима обратио се старјешина Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, протојереј Никола Пејовић, који је казао да наша нада није само у овом свијету већ у Васкрслога Господа Исуса Христа- Првомученика:

“ У овим животним ситуацијама ријеч људска често може да буде само со на већ отворену и велику рану и нашег народа, а нарочито оних који су директно угрожени кроз ову трагедију и кроз страдања. Зато се ми увијек и у добру и у злу, ослањамо на ријеч Господњу која је вјековима у Цркви провјерена и потврђена истина и која је путоказ ногама нашим и ослонац вјери нашој. Још је древни Пророк Јеремија, најављујући све оно што ће се десити а сублимирајући све трагедије до данашњег дана, записао ријечи страшне и потресне: „Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује дјецу своју и неће се утјешити јер их нема!“ Ове ријечи односиле су се на страдања и његовог времена али ће их поновити и јеванђелисти када буду описивали страдање Витлејемске дјеце коју је злогласни Ирод побио, да би тако убио Богомладенца Христа.

Ове ријечи се понављају опет и опет у срцима и душама свих оних који страдају. У свим несрећама, ма како оне долазиле. Тако да страдање није ништа ново за овај свијет. А како може бити када по ријечи Христовој овај свијет лежи у злу, у плачу, у болу и у муци. Ових дана задесила је Нови Сад , Србију и цио наш народ, велика трагедија у којој су се испуниле ријечи Светог Јована Дамаскина из чина опијела ,,Све је од сјенке слабије, све је од снова варљивије, у трен ока смрт све ово узима“. Трагедија која никога не може оставити равнодушним.

Свако од нас је могао тамо да се нађе. Новосадска станица није ништа друго него слика живота сваког од нас. Свакога дана сви се на тренутак склањамо испод неке настрешнице, стајемо на мјесто гдје негдје идемо или некога чекамо. Тако да свако од нас је могао бити једно од четрнаесторо несрећно страдалих у Новом Саду. Тим прије, та мука и наша бол је још јача и дубље је осјећамо. Али наша нада није само у овоме свијету и у ономе што нам овај свијет нуди, јер да је тако, човјек би био најтрагичније биће створено на земљи.

Наша нада је у Христу Васкрсломе у њему Првомученику који је првина умрлих али и првина васкрслих из мртвих. И наша вјера управо је вјера у Васкрслог Христа. Ми молећи се и тугујући, не тугујемо као они који немају наде, него наше молитве и наше мисли и наша осјећања су управо наслоњена на Христа Васкрслога да су душе трагично пострадалих пострадале тјелесно, настаниле се већ у наручју Господњем и да се радују у Царству Небескоме. Зато су наше молитве и мисли још више уперене ка њиховим најближим сродницима. Да њима Господ Утјешитељ подари духа утјехе, да и њих укријепи, да им да снаге да овај животни крст и ову животну трагедију носе на истински и прави начин са вјером и надом у Васкрсење и живот вјечни.

Ова трагедија некако нас опомиње, да се ништа не дешава случајно. И сви смо за све криви, како је говорио Достојевски. Није вријеме сада да кривимо једни друге, него да смирено извучемо сви поуке из ове трагедије, да је много важно, да је најважније да знамо да нам у овом времену треба што више одговорних људи на свим мјестима.
Да прво почнемо од нас, треба нам одговорних свештеника, одговорних епископа а онда одговорних родитеља, одговорне дјеце, одговорних супружника, одговорних учитеља, доктора, па тако редом до највећих функција државних које обављају људи. Треба нам да сви будемо одговорни, како према себи тако и према другом“, поручио је отац Никола.

„Кад смо неодговорни, онда смо на тај начин и ми – можда невидљиво, кривци за многе душе које пате, које страдају, које болују. Нека би Господ, ове наше молитве примио и свима вама на добро вратио. Благодарим вам што сте се одазвали да у оволиком броју ујединимо своја срца, своју љубав и своје молитве за наше браћу и сестре, да Господ упокоји настрадале, родбини да да утјеху, а да измолимо у Господа милост да се никад више, ни у нашем народу, ни у једном народу, не догоди овако страшна трагедија. Бог да им душу прости и Царство им Небеско. Амин, Боже дај“, казао је протојереј Никола Пејовић.

Одлуку о проглашењу 3. новембра за Дан жалости у Црној Гори донијела је Влада на телефонској сједници у суботу.

Амбасада Републике Србије у Црној Гори отворила је Књигу жалости. Током недјеље 3. новембра грађани су се могли уписати у књигу жалости у Амбасади Србије у Подгорици од 10.00 до 15.00 сати, али ће исто моћи да ураде и у понедјељак 4. новембра.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије се поводом трагедије на жељезничкој станици у Новом Саду, уписао у књигу жалости у Амбасади Републике Србије у Подгорици.

Подсјећамо, у паду надстрешнице на жељезничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године погинуло је 14 људи, међу којима и неколико дјеце док је троје повријеђених још увијек у тешком стању.

Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: