Нису финансије разлог што многе земље не праве вакцине. Потребно је за то много више од новца. Па и када имате много искуства, не успе свака серија. Таква је биолошка производња.

Овако говори др Вера Стоиљковић, директор Института за вирусологију, вакцине и серуме “Торлак” док се припремамо да уђемо у погоне. Пауза је у производњи, јер се из Русије чека испорука сировине за још 500.000 доза Гам-КОВИД-Вак (“спутњик В”). Да је другачије, унутра се не би могло. Овде и запослени улазе по строгом протоколу.

Од 4. јуна када је по технологији престижног руског института “Гамалеја” почела прва фаза производње “спутњика В”, у “Торлаку” је напуњено милион и по доза за домаће тржиште. У плавим паковањима, са знаком “Торлака” је прва, у црвеним друга доза.

– Преговарамо са “Гамалејом” и о производњи “спутњика лајт” – открива др Стоиљковић. – Ако држава испуни обећање о улагању још 20 милиона евра, поред 18 милиона које већ добијамо кроз уговоре, ту вакцину бисмо могли од почетка до краја да производимо у “Торлаку”.

Уговор са руским “Гамалејом” велики је замајац за наш национални институт. Некадашњи гигант у овој области, у време СФРЈ, који је извозио на тржишта више од 100 земаља, можда би могао да поврати бар део старе славе. Иако је институција која ће за две године напунити век постојања, деценијама урушавана, у погоне су напокон ушле нове машине, као да се тек у време пандемије ковида 19 схватило колико је важно имати национални институт за вирусологију, и своју производњу.

У једној од павиљонских зграда, близу управне, пуни се “спутњик В”. Србија је прва земља у свету у којој је почела производња ове вакцине ван Русије. На првом спрату десно је погон за произвидњу технолошких флуида, лево завршна фаза производње: линија за прање бочица, тунел за стерилизацију, пуњење и затварање. “Стерилно” – то је највећи захтев фармацеутике. Све је аутоматизовано. Бочице се перу ињекционом водом и то је прва фаза на 100 степени Целзијуса. Друга фаза је депирогенизација, на више од 300 степени Целзијуса, током које се уклањају мали делићи микроорганизама који као нус-реакцију могу да дају повишену телесну температуру. Све се снима, и остаје запис. Када почне пуњење то траје дан-ноћ, и ако је потребно опет и дан и ноћ, све док се не заврши та серија.

– Када сам 2013. године дошла на место в. д. директора, дуговања “Торлака” била су већа од 3,5 милиона евра, није радила ниједна производња, све је било заустављено, било је 400 запослених, 150 више од потребног броја, припремано је стратешко партнерство које би практично значило затварање Института – прича др Стоиљковићева.

Каже још да је то била “установа без перспективе”, али више не изгледа тако. Са 252 запослених Институт је сада финансијски стабилан, и живи од онога што заради на тржишту.

Успели смо да покренемо производњу и направимо нову сплитовану инактивисану вакцину против грипа, уз помоћ Светске здравствене организације и Министарства здравља Србије. – То јесте велики успех и предност, јер сада можемо да направимо пандемијску вакцину у случају глобалне епидемије грипа. Много значи за Србију направити технолошки нову вакцину.

Директорка каже да Институт од вирусних вакцина производи две – антигрип, и антиковид, а од бактеријских – против дифтерије, тетануса, пертусис, бе-се-же вакцину и серум против змијског уједа. У два погона уведени су џи-ем-пи стандарди, којих до пре две године није било нигде.

– За ову сезону произвели смо и дистрибуирали 200.000 вакцина против грипа. Планирамо да проширимо њену примену и за старије од 65 година. Председник Србије Александар Вучић је тражио да се обезбеди погон за грип који би могао више да производи. Наш капацитет је сада 500.000 доза, а могао би да буде 10, па и до 20 милиона. За то нам је потребна помоћ државе, али бисмо онда могли и да извозимо. У свету нема довољно произвођача, нити довољно антигрип вакцине – прича др Стоиљковић.

За њу је екстремно важно да се “Торлак” у државним плановима одреди као институција за дијагностику и производњу вакцина. И пандемија ковида 19 показала је колико је важно да постоје овакве институције које раде свој посао и када се то не види.

С обзиром на то да живимо од тендера, у тој тржишној утакмици никад не постоји сигурност позитивног пословања. Показали смо да можемо, и у овим, нашим условима. Код нас споља све изгледа као да се распада, а у институту “Гамалеја” утисак је као да сте ушли у свемирски брод, али смо по стручности и стандардима апсолутно упоредиви.

Све радили ручно

“Торлак” је већ деценијама на клацкалици супротстављенаих ставова: “да би национални институт за вирусологију требало сачувати по сваку цену”, и оног “да су велики произвођачи поделили тржишта, а да велика улагања у скупу производњу за релативно мале домаће потребе, нису оправдана”. Др Вера Стоиљковић каже да нас је тек пандемија изгледа освестила и показала сав значај овакве установе:

Највећи проблем је био набавити реагенсе. Сећам се у првој тури успели смо да набавимо само 250 сетова. Наш капацитет је био 50 узорака дневно, а онда смо га повећали на 2.500 до 3.000.

Морали смо да радимо са различитим типовима реагенаса, што није лако, и све ручном екстракцијом док РФЗО није набавио апарат за аутоматску екстракцију. Радили смо буквално 24 сата дневно. Сада лабораторије имају екстракторе, роботе, а на “Торлаку” је на почетку епидемије био сав терет, и добро је, замислите да нисмо могли да потврдимо инфекцију.

“Новости”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: