У потрази за националним идентитетом – Руска Федерација

Пише: Иван Отовић, политиколог

Тешко је јасно одредити значење појма национални идентитет, унутар саме академске заједнице не постоји сагласност да ли се ради о научној или политичкој категорији.

Национални идентитет за једне представља урођену карактеристику сваког појединца засновану на ирационалним осјећањима, други говоре о њему као о социјалном конструкту, трећи пак у први план истичу његову инструменталну функцију. Поред наведених теорија постоје још многе које се баве значењем и садржином националног идентитета, међутим још ниједна није успјела да пружи његово потпуно објашњење. Потешкоће при одређивању националног идентитета у научним оквирама јављају се и када пређемо на поље политике.
Шта представља национални идентитет једне државе, друштва или етничке групе, ко и како ствара национални идентитет, да ли он долази од народа или га елите стварају за народ. Да ли је јак национални идентитет неопходан за стабилност државе, какве су његове одлике у мултиетничким и мултиконфесионалним заједницама.

Управо у данашњој Руској Федерацији сва поменута питања заузимају значајно мјесто у јавном дискурсу, довољно је истаћи да од распада СССР-а национални идентитет РФ постаје један од главних предмета интересовања руске политичке, вјерске и научне елите.

Када говоримо о руској држави без обзира да ли се ради о Кијевској Русији, Руском царству, СССР-у или РФ једна чињеница је од суштинског значаја за њено разумјевање. Оно што се подразумјева као руска држава (за многе на Западу и СССР је био руски уз то што је ,,комунистички“) никада у историји није била држава искључиво народа руског или источнословенског поријекла.

Према ријечима руског предсједника Владимира Путина Русија никада није била национална држава или амерички ,,лонац за претапање“, она је настала и вијековима се развијала као многонационална држава етничких Руса и стотине других етничких група.

Самим тим тврдње о Русији као ,,чисто“ словенској држави које су код нас више него присутне одраз су романтизараних представа а некада и потпуног непознавања стварности. Руски идентитет је много сложенији и захтјевнији за поимање, његова најистакнутија обиљежја су руски етнос, руски језик, православње и оно што се назива руска култура. Међутим поред наведених ставки на идентитет и сами дух руског човјека утицали су други народи са својим другачијим генима и обичајима. Народи туркијског, угро-финског, кавкаског, иранског поријекла као и бројни ,,извањци“ у служби руске државе оставили су неизбрисиви траг на руски идентитет.

У поређењу са неким друштвима која себе сматрају напреднијим и слободнијим али која су током историје често показивала нетрепељивост према суграђанима различитог етничког поријекла, језика,вјере или боје коже, у руској држави (без обзира о којој је ријеч) овакве идеје никада нису наилазиле на масовну подршку. Погроми над јеврејским становништвом и Стаљинове депортације могу послужити као контрааргументација претходној тврдњи, али упркос њиховим трагичним посљедицама не могу се свести у исту раван са Кромвеловом кампањом у Ирској, Хугентоским ратовима, конквистадорским освајањима у Средњој и Јужној Америци. Дешавања у белгијском Конгу, судбине домородаца у Аустралији и Сјеверној Америци, црно робље су примјери који настављају започети низ. Злочини подстакнути неприхватањем етничке и вјерске различитости почињени током Другог свјетског рата од стране Сила осовина и њених савезника по своме обиму и природи превазилазе све претходне.
Руско освајање Сибира сигурно није дочекано са одушевљењем међу домородачким становништвом тих предјела, међутим они нису доживјели ни близу оног кроз шта су прошли старосиједиоци Новог свијета у сусрету са европским колонизаторима. Према мишљењу великог броја аутора у руској државној политици није постојао разрађена мисао о расној надмоћи која би у пракси значила покушај или потпуно истребљење ,,мање вриједних“ заједница. Маршал управо наводи недостатак идеологије засноване на расној надмоћи као један од отежавајућих фактора приликом руске колонизације Кавказа и Средње Азије.

Данас у Руској Федерацији живи близу 200 етничких група које сем многа тога заједничког истовремено имају бројне разлике. Ове различитости услијед унутрашњих и у већој мјери спољних фактора могу негативно утицати на стабилност земље.

Политички врх РФ као одговор на овај изазов види јачање јединственог националног идентита који се у Руској Федерацији често означава као росијски (российский). У поређењу са руским (русский) росијски идентитет је свеобухватнији, заснива се на руском језику и култури а не на руском етничком поријеклу. По својој природи он тежи да укључи друге етничке групе и подстакне их на приваженост држави у којој живе, њеној историји, симболима и не мање важно њеној власти. Татар, Осет, Чувас, Јакут или Енац не мора да се одрекне свог примарног идентитета да би прихватио росијски, напротив они би требали један другога да надограђују. Побједа Црвене армије над нацистичком Њемачком приказује се у руској јавности као заједничка побједа свих грађана СССР, догађај који се не смије заборавити и који се мора поштовати. Управо због тог пресудног доприноса совјетског војника и човјека у сламању Хитлерове ратне машинерије по страни остају Стаљинове чистке, депортације, гулази. Сјећање на Други свјетски рат у данашњој РФ има улогу да спаја а не да продубљује старе ране и подјеле, Росијски идентитет ипак није концепт који је у потпуности разрађен нити прихваћен, поред њега постоје и друге идеје о томе какав би требао да буде национални идентитет пост-совјетске Русије.

Главни проблеми код росијског концепта су како тачно одредити шта представља руску културу, да ли културне границе превазилазе тренутне државне, да ли сви који причају руски језик нарочито нематерњи говорници могу ,,истински“ прихватити росијски идентитет. Ствари постају сложеније када се узме у разматрање бројно русофоно становништво бивших совјетских република и њихов однос спрам идентитеског питања. Многи у руској јавности упозоравају да росијски угрожава руски идентитет, умјеренији критичари ,,росијства“ наглашавају да су етнички Руси одувијек имали и да сада требају да имају улогу ,,старије браће“. Крајња десница у потпуности одбацује овај концепт сматрјући да држава и њен идентитет могу бити само ,,чисто“ руски. Током посљедњих година услијед владиних потеза и међусобних сукоба десничарске групе изгубиле су на снази, њихови захтјеви о ,,руској“ Русији немају јачег одјека у јавности.

Науспрот њима, евроазијаство препознато прије свега по руском филозофу Александру Дугину добија на замаху. Према Дугину и његовим слиједбеницима Русија не припада ни европској ни азијској већ представља посебну, јединствену цивилизацију. Мисија Русије као најјајаче силе копна је да се супростави силама мора (оличеним прије свега у САД) које желе да успоставе потпуну контролу над евроазијским пространством (по Мекиндеру Heartland) a тиме цијелокупним свијетом. На обликовање Дугиновог концепта евроазијаства велики утицај су имала дјела Мекиндера, Рацела, Хаусхофера и међуратних мислилаца руске бијеле емиграције. Дугин се залаже за стварање евроазијске империје на чијем би се челу налазила Русија, Њемачку види као савезника а не непријатеља Русије у борби против ,,сила мора“, одлучно одбацује либералне вриједности које намећу ,,силе мора“(прије свих САД) и позива на очување традиције. На Западу виде Дугина као главног идеолога Кремља, оца нове руске националне политике и блиског пријатеља Владимира Путина, неријетко уз његове име западни медији додају придјеве попут обскурни, маргинализовни, опасни филозоф. Попут много тога Дугинов утицај на руску политику и самог Владимира Путина је прецијењен и медијски извјештавањем вишеструко преувеличан. Сам Дугин отворено је у јавности износио оштре критике на рачун политике Кремља према украјиниској кризи, 2014. године остао је без професорске катедре на Московском државном универзитету.

Распад СССР означио је истовремено и урушавање система вриједности којег је комунистичка партија градила више од седам деценија. Совјетски идентитет становника РФ није одмах нестао међутим изгубио је снази и што је много важнији на садржини. Његове основе биле су уништене или у великој мјери обесмишљење. Држава, војска, образовни и здравствени систем пролазиле су кроз тежак период деведесетих. Вишедеценијска државна идеологија утемељена на марксизму и лењинизму постала је непожељна и често осуђивана у јавном дискурсу. Управо у овоме периоду руском политичком сценом владају либерали и реформатори чији је циљ обликовање РФ по западном моделу. Другим ријечима РФ може бити стабилна само ако постане либерална демократија са грађанским друштвом, тржишном економијом и ослобођена терета комунистичке и империјалне прошлости. Истакнути заговорници овог приступа били су неки од челних људи Јелцинњове администрације попут Анатолија Чујбаса, Јегора Гајдарова и Андреја Козјерева.

Пројекат ,,модернизације“ руске државе умјесто побољшања животних услова довео је до потпуног политичког и економског слома, свеобухватана приватизација (,,шок терапија“) државних предузећа оставила је милионе радника без посла. Становници РФ нису били суочени само са материјалним потешкоћама већ је велики број њих било суочена са озбиљном кризом идентитета. Москва је изгубила међународни престиж, Чеченија је суштински била независна држава у периоду од 1991. до 1999. године, ефективна способност руске војске била је на забрињавајуће ниском нивоу. Према тадашњим истраживањима јавног мнијења већина испитаника исказивала је негативан однос наспрам појмова попут националног достојанства, повјерења у државне институције и војску.

Доласком Владимира Путина на власт али и услијед трауматичног искуства деведесетих идеја изградње државе и идентитета по западном моделу бива гурнута у други план. Изградња новог националног идентитета прилагођеног за XXI вијек постаје једна од окосница рада Путина и његове администрације. Као што сам претходно нагласио руска власт подржава стварање заједничког идентитета заснованог на културној блискости, заједничкој прошлости и слављењу заједничких побједа и хероја. Како је овај процес стварања идентитета још у току и његови крајњи резултати нису предвидљиви, руска јавност не престаје да се бави овим питањем. Занимљив допринос дискусији о руском националном идентитету може се пронаћи у извјештају дискусионог Валдаи клуба за 2014. годину.

У извјештају насловљеном National identity and Future of Russia између осталог стоји да руски идентитет одликује љубав према слободи, спремност на дугорочно жртвовање, отвореност, толерантност и осјећај за праведност. Као неке од негативних особина наводе се несталност, имплусивност, недостатак личне иницијативе. Према мишљењу аутора овог извјештаја држава мора да се усмјери на развој људског капитала, становник државе никако не смије да буде третиран као пуки поданик власти. Развој људског капитала подразумјева три кључне тачке : образовање ( зарад боље будућности), осјећај ,,посједовања“ сопствене државе (зарад садашњости) и истинско прихватање историје земље (зарад прошлости) .

Попут РФ и већина држава Западног Балкана нема у потпуности формулисан национални идентитет, многи активисти либералног усмјерења са наших поднебља национални идентитет виде као нешто непотребно и превазиђено. При томе не посвећују довољно пажње његовим функцијама и губе из вида и да на њима блиском Западу национални идентитет није скроз потиснут од стране космополитизма и глобализације. Национални идентитет има три основне функције: политичку која подразумјева јачање заједничких интереса и смањивање разлика унутар једног друштва; јачање личног самопоуздања; обезбјеђује урођену људски потребу да припада групи.

Можда је дошло вријеме да се и код нас поведе озбиљна расправа заснована на уважавању различитих мишљења о питању националног идентитета. Истина сам идентитет не доноси материјалну стабилност и напредак али јасно одређен и од већине чланова друштва прихваћен може бити добар подстицај за напредак једне државе.

Извори:

Ђорђевић-Милошевић, Јaсна, Један покушај класификације теоријских разматрања националног идентитета http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0048-5705/2003/0048-57050302125M.pdf

Маrshall, Alex., 2010., The Caucasus Under Soviet Rule-Routledge Studies in the History of Russia and Eastern Europe. New York: Routledge

Valdai Club National identity and Future of Russia
http://vid-1.rian.ru/ig/valdai/Identity_eng.pdf

Putin, Vladimir, 2012. Владимир Путин. Россия: национальный вопрос.
http://www.ng.ru/politics/2012-01-23/1_national.html

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: