У Ризници СПЦ Котор промовисана књига Уроша Т. Остојића „Рођен сам да вјерујем“

По благослову Његовог Вископреосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Методија Остојића, у организацији Српске православне црквене општине Котор, јуче је у Ризници Српске православне цркве промовисана књига Уроша Тихомировог Јоксимовића “Рођен сам да вјерујем”.

О књизи су говорили: протојереј ставрофор Немања Кривокапић, проф. Љиљана Чолан, протојереј Никола Урдешић и аутор. Текстове из књиге је читала ученица трећег разреда которске Гимназије Елена Симовић.

О. Немања Кривокапић је казао да сличну промоцију до сада нисмо имали јер Урошева књига, не само да говори о вјери, “већ је промоција саме вјере, живе истинске, у пракси примијењене најдубље вјере у Христа Спаситеља”.

“Ево нам лијепог повода да се сретнемо, окупимо, поразговарамо. Увијек је корисно и значајно, посебно у ове дане поста, када се иначе интензивније и молимо, више читамо, више размишљамо о себи својим поступцима, нашем односу према Богу, чути и шта други мисле, шта имају да нам кажу, да научимо, да будемо богатији новим знањима. Зато током поста имамо предавања, на којим нас нас наши оци упућују на мудре мисли, подстичу да размишљамо о вишим идејама и темама.

Вечерас имамо промоцију књиге. Међутим , ово није обична промоција. Овакву промоцију још нисмо имали и ово је велики благослов. Пред нама је књига која говори о вјери. Међутим то није промоција књиге о вјери, већ промоција саме вјере, живе истинске, у пракси примијењене најдубље вјере у Христа Спаситеља.

Вечерас говоримо о књизи “Рођен сам да вјерујем”, аутора Уроша Тихомировог Јоксимовића, д‌јечака који има церебралну парализу, али је и поред тога успио да напише ово д‌јело. Када размишљам о овој књизи и још више о њеном аутору, некако ми је прва асоцијација на ону јеванђељску причу испручану од самог Господа Спаситеља, причу о талантима. Он је својим слугама дао таланте, а то је Бог који их је дао нама свима. Некоме је дао један, некоме два, некоме пет, па су имножени на два, на четири, десет…То је прича која нас подсјећа да све што имамо Бог нам даје, а на нама је како ћемо се према томе понијети и како ћемо да умножимо то што нам је дао.

Немамо примјер да, ако је неко добио један или два таланта, да га умножи на 10, а баш један такав примјер имамо вечерас када говоримо о Урошу и овој нејговој књизи. Као увод своје књиге он пише: “Свак је рођен због нечег, али ја сам рођен да вјерујем. Кажу да Господ свакога држи на земљи док не уради оно због чега се родио. Тих мудрих ријечи сам свјестан и живјећу све до оног тренутка док будем имао вјере у Господа Спаса нашег Исуса Христа распетог и васкрслог”, казао је о. Немања, истакавши да је Господ Урошу дао можда мање таланата обзиром на Крст који носи због своје болести, али му је зато удесетостручио дар да спозна Бога, да Га осјети у својој души, да воли и да нама кроз ову књигу и свој лични живи подвиг то искуство дарује.

Урош, како је истакао, истински свједочи своју живу, непоколебљиву вјеру у Господа васкрслога, свој живот вјери, не приговара Богу зато што нема нешто, него захваљује за оно што је добио.

“Називају га храбрим Христовим војником и он то заиста јесте. Он је Христов војник који је прихватио свој живот, онакав какав је добио и у потпуности га испунио. Живи живот. Не само да га живи него га заиста живи пуним плућима, ствара , рађа плодове… Урош је имао и изложбу својих слика. У потпуности је испунио свој живот и још ће га испуњавати јер он даје живе плодове. Урош је примјер радости живљења, надајући се ономе вјечном животу. У ово вријеме многи млади и уопште људи имају проблема са песимистичким мислима, размишљају о смислу или бесмислу живота, он свијетли својим животом и даје истински примјер радости живљења”, казао је, између осталог, о. Немања, закључивши да је сусрет и разговор са Урошем користан свима који за то имају прилику и треба да нам буде подстрек када посустанемо због својих слабости.

Проф. Љиљана Чолан је казала да, када је први пут чула за Уроша Јоксимовића и његову књигу „Рођен сам да вјерујем“, била у цркви Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима.

“Непосредно након што је одслужена литургија, биле су Задушнице, 22.фебруара 2025.године, отац Немања ми је рекао да Урош има жељу да промовише књигу у нашем граду. Ништа у животу није случајно, тако сам и остварење ове жеље доживјела као постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским, како нас томе учи владика Николај Велимировић у Охридском прологу.

Кад год то покровитељство, тај покров Њен молитвено иштемо у невољама, Она нас са распростртим омофором на рукама прекрије и заштити, ободри у подвигу, исцјели од неке болести, открије нам неку тајну…

Тајна која ми се откривала на страницама књиге „Рођен сам да вјерујем“ је тешка и лијепа. То је записана истина живота једног младог човјека који молитвено тражи смисао свога постојања, снажећи се тијелом и крвљу Господа нашег, идући му у сусрет тако што ходочасти, обилази велике светиње, упознаје Христове војнике који су чувари вјере кроз вијекове, душом својом открива како треба вјером учити, како снивати и сазнавати путеве којима се право ходи.

Његов најјачи покретач је љубав коју осјећа од својих ближњих, и љубав коју даје свима са којима се сусретне. Сестра Сара је центар те љубави и њој је посвећен први текст у књизи.

Урош је добри д‌јечак из Југовина, то је засеок села Буче у близини Берана. Он с поносом говори о својим прецима, један од њих је одликован и медаљом Милоша Обилића. С поносом говори о својој породици, д‌једу Урошу, баби Росанди, теткама Ленки и Сенки, стрицу Витомиру, родитељима Јелени и Тихомиру. Важно му је да истакне од којих је, чији је, јер су његови чланови породице, и упокојени и живи, Христови војници и светосавци. Отац му је причао да је прабаба од малена учила своју д‌јецу да пред спавање изговоре молитву „Оче наш“ и химну Светом Сави. Остале су те ријечи трајно утиснуте у Урошевој свијести, а записане у овој књизи постале су путоказ свима који застану на трновитом путу живота и запитају се како даље.

Важна је породица, мала црква. Она нам даје снагу, она је чврст ослонац свима, нарочито у тренуцима када нам се чини да се свијет руши, а ми немамо снаге да то зауставимо. У немоћи се Господ пројављује. Спознао је то Урош и чврсто се држи те спознаје”, казала је проф. Љиљана Чолан.

На промоцији је затим прочитан текст Урошевог ујака, Николе Апостоловића „Добри дечак из Југовина“, који говори о томе колико је породица поносна на младог писца.

Настављајући излагање, проф. Чолан је говорила о Урошевој породици у којој је стасавао и која његује православне обичаје.

“Његова јутрења у цркви са оцем имају посебно мјесто у његовом срцу. Читајући о светињама, гледајући емисије о црквама и манастирима, пожелио је и да их посјети. Велики благослов, али и велики подвиг је свака та посјета. Урош је желио да овјековјечи своје доживљаје и у дијелу књиге који је насловљен „Богомоље“ сабрани су записи посјета храму Светог Ђорђа на Опленцу, Храму Светог Саве на Врачару, Руској цркви у Београду, манастиру у Раковици и гробу патријарха Павла, манастиру Милешеви, Морачи, Острогу, Божјем граду Самограду на територији Берана, затим манастиру Шудикову у самој Тифранској клисури кроз коју протиче Лим, затим женском манастиру Ћелије у селу Калудра код Берана, цркви Светог Архангела Михаила у подножју Југовине, на Бучу (крсна слава), цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, манастиру Савини… Гд‌је год је Урош био, оставио је дио своје племените душе, а понио са собом благослов светитеља у чијим храмовима се помолио и заблагодарио Господу.

Његови разговори са Киком (стрицем Витом) о Атосу и Светој Гори, о Јерусалиму, о светињама на Косову пламте у д‌јечаковом срцу као неугасла кандила православља…

Метеори „између неба и земље“ задивили су д‌јечака својим положајем и својом светошћу.Његов запис о посјети гробу патријарха Павла свједочи снагу његове личности.

Упознао је Урош многе чуваре вјере. О некима је читао, или слушао, а неке је упознавао лично.

Сви ти сусрети са дивним светитељима и духовним очевима, сва та познанаства су дар од Господа.

Искуство тих сусрета помогло је младом Христовом војнику да понесе свој крст храбро и достојанствено.

„Јак је човек који спозна снагу вере своје и Бога, и који спозна колико та сила мења човека.“

У другом поглављу књиге „Чувари вере“, Урош пише о онима који су исписали нашу духовну историју.

“Пише о словенским просветитељима браћи Ћирилу и Методију, о првом српском Архиепископу Светом Сави и светородној лози Немањића, о Светом кнезу Лазару Хребељановићу, о деспоту Стефану Лазаревићу, о Владици Николају Велимировићу, оцу Јустину Поповићу, Патријарху Герману, Патријарху Варнави Росићу, оцу Тадеју, Светом оцу Пајсију Светогорцу, Светом Василију Острошком…”, казала је Чолан.

Посебни су, наставља даље, записи о духовницима нашег времена.

“Тако Урош пише о сусрету са Владиком Јоаникијем у Ђурђевим Ступовима када је имао само 10 година. Памти Владичине ријечи: „ Соколе мој! Ти си велики борац кроз живот, прави војник Христов, Бог те благословио.“

Владика Методије је остао упамћен по ријечима:“ Око моје, анђеле без крила.“

Тада сам, каже Урош, схватио „да владика Методије има исто дечје срце као и ја“.

Колико је срце овог д‌јечака открива и текст о блаженопочившем митрополиту Амфилохију Радовићу, у коме говори о значају живота и д‌јела митрополита црногорско –приморског, о његовом и нашем завјету: „ Спремно је срце моје да заједно са вама обновимо порушене и оскрнављене олтаре свете…“

Многи упокојени, живи су у Урошевом сјећању, о њима чита књиге. Тако је књига „Испраћај пророка у земљу живих“, дар владике Димитрија, једно посебно сјећање на владику Атанасија Јевтића. Уз ову књигу, Урош истиче и књигу „Ђедо“.

Важно му је да нагласи колико су ова два духовна оца, Владика Амфилохије и Владика Атанасије, учинили за одбрану светиња. Сјећање на литије је и сјећање на њих и на све оне који су бранили „крст часни и слободу златну“.

Опроштај од проте Драгана Ристића, кога је Урош лично познавао, говори о зрелости младог човјека при сусрету са смрћу ближњег.

Колико је важно духовно очинство истакнуто је у тексту о проти Милошу Цицмилу који је Урошев вјероучитељ, са њим разговара о вјери, о стваралаштву, о историји…Истакнут је у књизи и лик монаха Михаила, од милоште званог стрико, који је упознао Уроша са сваким кутком Ђурђевих Ступова”, казала је Чолан.

Подсјећа да има још поменутих свештенослужитеља у овој књизи и да јесваки од њих оставио посебан траг у животу Уроша Јоксимовића и да ће сваки читалац преко Урошевог свједочења чути о њиховим д‌јелима и поступцима: “Сви су они охрабрили д‌јечака, да истраје у својој борби”.

У трећем дијелу књиге „Душа моја вером учи“, наставља Чолан, “дата је лична исповијест човјека коме је болест као Божја посјета омогућила да сазна више и дубље о устројству свијета и живота”.

“Од Урошевиг крштења, од његовог првог упознавања са Господом, анђео чувар бди над душом младића који поштује свете тајне, проучава историју и Цркве и свог народа, саосјећа са људима, моли се и вјерује у помоћ Господа у свим животним недаћама. Подсјећа нас Урош на страдална мјеста на Косову и Метохији, у Јасеновцу, говори и о Олуји погрому Срба из Хрватске…
Страдање Исуса Христа због људи и за људе је вјечна опомена. Наше муке наспрам његових су немјерљиве.

Васкрсење је наша једина нада.

„Мој Исусе,

Мирисна ружо мајска,

Убод твог трна живот убризгава,

Опоравља, исцељује,

Нов смисао свему даје,

Отвара ми врата

Рајска.“, прочитала је Чолан ријечи монаха Арсенија: „Зависник небеске љубави“.

Оно што не може да доживи на јави, Урош снива и записује у четвртом дијелу књиге „Сновиђења и сазнања“.

“Најчешће су то снови који га воде на света мјеста, да се напоји чисте воде са живоносних источника. Даће Бог да Урош посјети сва та мјеста и да пише о њима.

Покров Пресвете Богородице нека га штити, а разговори са Богомајком нека га снажи!”, казала је проф. Љиљана Чолан, прочитавши на крају Урошев разговор са Богородицом.

Протојереј Никола Урдешић је казао да је за Уроша сазнао прије шест година преко његовог стрица Вита.

“Вито је један предиван човјек. Он је уствари старији Урош. Подсјећа ме на њега и драго ми је да Уроша упознајем уживо овдје у Котору својем родном граду, али сам се ту родио и у неком другом смислу”, казао је о. Никола, назначивши да га Ризица много подсјећа на о. Мома и његове савјете.

Сабрали смо се вечерас, наставио је даље, да бисмо говорили о једној озбиљној ризници животних поука једног човјека.

“Човјека, наравно, јер Урош више није дијете када је једно овакво дјело могао да направи. Можда је сам себи мало скратио дјетињсто, али је послије једне овакве књиге он озбиљан човјек, велики, кроз коју ће многа покољења да научи једну духовну поуку стараца са Свете Горе, а она каже овако: “Ономе који умје да чека све дође на вријеме”, казао је између осталог о. Никола, истакавши да је Урош примјер како може да се чека.

Обративши се на крају промоције аутор књиге Урош Јоксимовић истиче да га је за његов труд наградио сами Господ Бог благословом Епископа будмимљанско-никшићког г. Методија.

“По његовом благослову је објављена и ова књига. Ово је и благослов Светог Саве који је 1219. године основао Епархију Будимљанску коју је послије проширио и на Никшић. Благослов је и Светог Василија Острошког гдје Владика данас столује… Видим да је ова књига о мени покренула неке нове наде, неке нове видике који ме још више и више јачају у вјери”, казао је између осталог Урош Јоксимовић.

Књигу почиње текстом посвећеним сестри Сари: “Духовници Црке говоре да човеку током читавог живота људи пружају љубав, али да је највећа љубав сестре и брата, а жив пример тих мудрих речи сам ја”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: