У сјенци ђеда Вељка
1 min read
Пише: Јован Лакићевић
Овај текст је могао да носи и друкчији наслов. Рецимо: „Између двије ватре“. Можда погађате да је ријеч о неким биографским подацима новоизабраног Предсједника ЦГ, друга Ј.М.
Мислим да је изборни народ радознао да, бар накнадно, сазна кога је „изабрао“ да буде, чак пет следећих година на челу Црне Шуме. Предсједник је био потпуна политичка непознаница за огромну већину његових бирача, па је, на неки начин посве природно што ова „тема“ накнадно изазива разложно занимање јавности.
За разлику од писца овог текста, који потиче из партизанско-четничке породице, као и добар дио мојих земљака, будући предсједник рече да потиче из „чисто партизанске породице“.
Пошто знам какав је био грађански, братоубилачки рат у мојој Постојбини, просто сумњам да је ту све могло бити „чисто“, али нека буде.
Оно што ми је било необично, али не мање занимљиво, јесте нека врста полемике, на овом Порталу и другдје, коме племену припада млади Милатовић – да ли Брдима (Бјелопавлићима) или Старој Црној Гори (Катуњанима). А да се, притом, готово нико није „отимао“ о њега! Вјероватно због његових, ничим изнуђених, преурањених првих политичких изјава, које се многима нијесу допале!
У тим причама више њих спомену да је у питању унук Вељка са истим презименом, који није непознат у Црној Гори, а „и шире“… Па нека је и само рођак…
Намах сам помислио – ево нове невоље за тек изабраног челника! Јер, за ђеда Вељка би могло да се каже нешто што је данас, у жаргону, уобичајено , да је био, благо речено, „противречна личност“!
У Београду се радо дружио са новинарима, књижевницима, умјетницима уопште, Од „Шуматовца“, до Скадарлије и Клуба књижевника. што је било у то вријеме готово незамисливо за функционере тога ранга. Волио је, попут Крцуна, рецимо, и да попије. Одавао је утисак човјека који у себи носи неку велику муку. И не само једну. Звали смо га, међу собом „Мргуд“.
Упознали смо се мало боље кад смо по претходном договору, ишли да посјетимо, ваљда, Вели Деву, који му је био сарадник у Предсједништву ССРНЈ, а ја у име ЦК Србије, као извршни секретар у Предсједништву… Мислим да је Дева страдао случајно у некој уличној тучи на Н. Београду…
Нешто послије тога, Вељко ми је испричао кратку, али занимљиву причу, како га је Ј. Броз лично, једног дана, или, тачније ноћи, пробудио у три сата ујутро, с питањем: „Је ли, богати, Вељко, када ћете ви Црногорци кренути са градњом маузолеја на Ловћену?“ То је било, не питање, него наредба која се не пориче… Бар за кадрове које је Броз, на овај или онај начин, изабрао, и задужио.
Све у свему, поред Броза, наш Вељко је, по мом поимању ствари, најодговорнији за рушење Његошеве ЗАВЈЕТНЕ капеле и градњу бежбожног , фараонског самара на Ловћену! А све, по завјету Фрања Јосипа, у циљу расрбљавања Црногораца, у чему су Брозове заслуге неизмјерне!
И то би била једна страна медаље, кад је ријеч о блиском сроднику ЈМ.
Друга, озбиљна мрља, јесте , ликвидација, опет „противречног“ Крста Зрновог Поповића. Вељко је у том злочину, као високо рангирани „кнојевац“ непосредно учествовао. Тачније, командовао је њиме.
Не бих о детаљима, јер сам о томе једном, или двапут писао на овом Порталу. Али бих поновио да је Крста Зрновога, команданта извиђачког одреда на Мојковцу, из шкрипа ђе су га Милатовићеви џелати, након убиства оставили, извадио и сахранио у породичну гробницу, Митрополит Амфилохије!
Уз додатак, Крсто Зрнов је био неспорни јунак, али човјек скромне политичке памети, који је учествовао и у нарученој Божићној побуни на Цетињу , па потом, након јулског устанка у сарадњи са Италијанима. Али је погинуо – као Србин. Ојађеле Милове комите, чија је он икона и дан данас, о томе, као ни о много чему из историје, немају појма!
Ваљда ће знати да га је ликвидирао – Вељко Милатовић.
Послије свега, не био ја у кожи Милових комита и Монтенегрина! И новоизабраног Предсједника ЦГ, чија је идеолошка матрица, бар на први поглед, веома блиска минулом Поглавнику.
Видио сам да је честитка из врха Митрополије, ЈМ на изборној побједи била искрена и непротколарна. Занима ме само да ли у Митрополији заиста вјерују да ће им унук Вељка Милатовића бити од помоћи да вратимо Његошеву ЗАВЈЕТНУ капелу на Ловћен!?
Друго је потпитање, како ће се убудуће понашати монтенегрисјки неокомитски одред, најборбеније присталице бившег Поглавника, према будућем Предсједнику, кад чују како им је „ђед Вељко“, ликвидирао њихову идејну икону, Крста Зрновог Поповића…
У сваком случају, новоизабраном Предсједнику Црне Шуме неће бити лако, између двије ватре! И неће му бити довољна за дугорочнији опстанак на власти, импресивна политичка подршка његових западних „стипендитора“! Ту му ђед Вељко , сигурно, неће бити од помоћи.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Уз извињење администратору, морам да кажем да је у мом „објашњењу“ остала једна полуреченица из првобитно написаног текста (о скидању италијанске заставе са колашинске Гимназије) која на неки начин обесмишљава први дио текста. Мислим да је у питању моја грешка, јер нијесам погледао шта иде Редакцији. Жао ми је.
Драги Лазаре, Био сам исписао готово цијелу своју политичку биографију да бих Вам казао како нијесам био ни „Послушник ни високи службеник ЦК СКЈ“, не го часно, у једноумљу, изабрани функционер СК. И о тим својим функцијама сам више пута говорио на овом Порталу, али је „Лазар“ тада, можда, читао нека другагласила. скинуо је у Устанку Талијанску заставу с Гимназије, прије него што је њихов гарнизон био разоружан. Али ми је „паметни“ компјутер избрисао у једном часу ту моју изнуђену испосвијет.
Што се тиче Народног хероја Милутина Лакићевића, и он и Вукман Крушчић, послије неке свађе са М. Ђиласом, , који их је, практично, искључио из КП(организациони и политички секретари КП). отишли су да погину. Вукман на Матешево, а Милутин на Сињавину. Рафал који помињете , Лазаре, није био испаљен на његову браћу четнике, које није хтио да убија, већ пут неба, чини га у мојим очима часним човјеком.
Мој отац, који се такође звао Милутин,скинуо је италијанску заставу с колашинске Гимназије прије него ће италијански гарнизон бити разоружан! Од тада је био борац Комског одреда, до априла 42. када су их васојевићки четници у Морачкој Бистрици разбили и када су погинули Будо Томовић и Бајо Секулић. Када су га у марту 43. мобилисали да крену на Неретву, на питање моје мајке: „Куд се то спремаш, Јаго (надимак), рекао јој је: „Идемо на браћу, дабогда ти се не вратио!“
И није се вратио. Погинуо је два дана након Неретве, као припадник ЈКВ у отаџбини од далматинских партизана, пресвучених домобранае у Челебићу.
Његовог рођеног брата Мијајла, ројалисту, иначе, који му је донио преобуку уочи борбе на Бистрици, ухватили су и убили- четници! Од оваквих прича, моја и Ваша Црна Гора, драги Лазаре, још не може да се опорави… И зато, готово сваки пут кад одем у Цркву, молим Бога да нам се ова скорашња историја никад више не понови!
Братски поздрав од Јована!
… Nije ono u sjenci, ne!
Na svijetlu je … Potrčalo je, nacionalni Crnogorac iz srpskije Bjelopavlića(!?), vrat je imalo da slomi da se čim prije oglasi … Ždrebe soroševsko!
TAKO DA NIKO NE MOŽE DA KAŽE DA NIJESMO, I PRIJE NO SMO GA BIRALI, ZNALI KOGA BIRAMO, IZABRALI GA!!! Srbi …
Nazdravlje nam bilo!
O jadu će nas i ono zabaviti, jednako ka …
Nije nam valjda sudbina!?
S Mila na Mila (tovića) …
– … Znači, odista postoji takva zemlja, takvi ljudi, gospodine Miljaniću!
– Postoji, gospodine, postoji … Montenegro, Montenegro, gospodine Markes!
– … Pa šta sam ja radio sve ove godine!?? Noćima do zore, pero nijesam ispuštao iz ruke – oči sam objelio, mozak zamorio smišljajući Makondo … Šta sam ja to radio, kad već tamo negde postoji, i zemlja, i ljudi … Šta!??
A, Miljanić, on je samo sljegao ramenima.
( Iz razgovora, neđe na periferiji Bogate, u ribljem restoranu “ Tri debela ribara“, fudbalskog maga, Miljana Miljanića i magičnog pisca, Gabriela Garsije Markesa)
@redakcija
… ????
Vi kao zastupate, zalažete se za neka prava, i ona ljudska, valjda …
A đe su moja prava?
Pravo na ono elementarno pravo na riječ!
Da li je moguće da vam ne dopire!??
Stoput, pa opet, kako ste mi uskratili to pravo!
Veljko Milatović jeste bio komunistički zločinac, bez ikakve sumnje, ubica Srba, ali mi nije poznato u kakvom je srodstvu sa Jakovom, predsjednikom Crne Gore, kojeg je izabrao narod većinom , jer je znao da Jakov nije bio član KPJ ( mlad je isuviše da je mogao da stigne do takvih budalaština), kao autor ovog članka neumorni Jovan, da nije bio visoki službenik i poslušnik CKJ, kao Jovan. Nije mi poznato šta je Jovanu Milutin Lakićević, tkz narodni heroj, koji je na Sinjavini uzeo puškomitraljez ( tako piše u komunističkim bajkama), ispalio rafal na četnike i odmah poginuo. Komunisti i njihova djeca sad su se preobukla u lažne Srbe, vjernike, zamislite oni koji su i i njihovi očevi ubili kukavički preko 100 crnogorskih svještenika i monaha. Oni koji su uvodili krave, koze u crkve i manastire, palili ih, čupali svještenicima brade, koji su kukavički pobili u Austriji i Sloveniji 1945 toliko Srba iz Crne Gore, oni koji su uništili selo, napravili lažne fabrike da lakše vladaju, oni koji ne znaju koliko imaju bogatstvo. E neće biti toga u tom obliku više – narod se pokrenuo kao lavina i prepoznaje ko vrijedi a ko ne. A jedan od glavnih koji je učestvovao u svemu tome bio je blagopočivši mitroplit Amfilohije Radović, egzarh pećkog trona i crnogorske episkopije, koji je učestvovao i u prvim parastosima izginulim četnicima. Čim se upokojio skočili su oni koji se ranije nijesu smjeli čuti, jer im je znao prave biografije, one udbaške, špijunske i komunističke. Narod se ne da prevariti, džabe vam ocrnjavanje pojedinaca.