У спомен на Милоша Петровића, дечака који је убијен на правди Бога од стране албанских терориста у Церници на Косову и Метохији

Године 1999, када је српско становиштво засуто непријатељским бомбама, а неретко и нападано са свих страна, видевши да Запад нема милости за овај мали, али правдољубив народ, отписани од света и заборављени од правде, људи су се упустили у борбу за живот, голи опстанак и веру. Многа села, градови и места изобличила су се од зла које их је снашло. То се десило и са Церницом. Оног дана када је објављен крај рата и наводни почетак новог, односно повратак старом животу, Србе на Косову и Метохији дочекало је као хладан туш, слутећи шта им се тек спрема у будућности.

Схватили су да је једино што се може подразумевати, једино стално и извесно, нада. Све остало била је борба, преживљавање и тежња за останком.

Лазар Петровић један је од дечака који је врло добро запамтио зла рата, али се ни у тренутку није поколебао да свој дом напусти.

На питање како су успели да и после свега остану на огњишту, одговорио да одлазак и опроштај од свог вековног никада, па ни данас није опција.

„Космет се не напушта, па ни по цену живота. То је наше и ту остајемо. Ни Погром нити било шта није допринело да своје мишљење променимо, једино што су постигли је да очврснемо у борби и завету да своје сачувамо. Да бранимо своје порекло, крв, светиње. Ми смо код своје куће, Косово и Метохија су Србија, наша кућа, домовина, отаџбина. Не тражимо ништа туђе, али своје не дамо. Цар Лазар нас је везао заветом и то се никада неће променити!“

Церница, родно место породице Петровић је мешовито село, у околини Гњилана. Данас, тамо Срби живе у три сеоске махале, између Албанаца, чије понашање јасно ставља до знања да су они главни, а да Срби нису добродошли.

У периоду од 1999. до 2003. године у Церници је убијено седморо Срба. Двадесетак је рањено.

Материјална штета на српским имањима причињена од стране појединих албанских комшија је огромна, док страдања није поштеђена ни црква Светог Илије.

28. маја 2000. године албански терористи су испалили рафалну паљбу из аутоматског оружја и убили тројицу Срба, међу њима и четворогодишњег Милоша Петровића. Током напада рањено је још неколико мештана.

У Милоша је пуцано док је својим осмехом и игром забављао остале Србе испред локалне продавнице. Њихов смех тог дана претворен је у плач који и данас одзвања.

Сада, после 22 године, Милошев брат Лазар верно чува успомену на свог брата и причу поведосмо, како се овај злочин албанских терориста, никада осуђен, не би заборавио и загубио у сећању српског народа.

Причу о дечаку који је изгубио живот који није поштено ни започео морамо чувати и остављати у аманет будућим генерацијама као опомену на незаборав.

“Милош је био добар брат, није био само брат, већ особа која је моје детињство учинила посебним,“ говори Лазар.

„Велика је туга у мом срцу остала за њим, жал за заједничким одрастањем, изласцима, момачким данима које нисмо дочекали да заједно проживљавамо.Не постоји помирење са таквом судбином која је нас задесила. Једноставно, навикли смо да живимо са тим да смо га изгубили, да га нема на овом свету, али је он свакако увек ту са нама, у нашим срцима, мислима, молитвама и тако живи.

Бол и рана коју су у наша срца усадили терористи тог дана када су нас оставили без њега сваког дана је све већа, без обзира на то што време пролази. Време не лечи ране, само нас научи да живимо са њима.“

Највећу бол Лазаревој и Милошевој породици задаје и чињеница да ни до данас, 22 године касније, нико није осуђен за кукавички напад на четворогодишњег дечака, као да је постало нормално убити човека, дете, жену и наставити живети са тим. Лазарева жеља је да се истина сазна, да изађе на видело, да се терористе осуде и да коначно правда угледа светлост дана, иако, како каже, не улаже превелике наде у правду, јер на Косову правда и кривда имају мало другачије значење, него на другим местима на свету.

Четворогодишњи Милош, нажалост, није био једина жртва која је задесила породицу Петровић. Жртве су биле и њихов стриц Војин и стрина Благица.

Стриц Војин, тог кобног мајског дана покушао је својим телом да заштити малог Милоша.

“Тешко је ходати улицама када те сваки корак подсећа на некога ко ти је био толико близак, а сада га више нема. Свака улица обележена је крвљу Срба коју су Албанци просули.”

Колико је тешко одрастати у средини која ти не дозвољава да будеш оно што јеси, да будеш Србин, свој на своме, говори и Лазарева ни мало лака прича, јер одрастање, вера у боље сутра, али и чување свете земље, за малишане који су преживели пакао рата и још гори мир оставља велике последице.

“Сви ти напади утицали су на нас веома озбиљно, код сваког дечака, мог друга који и дан данас живи у Церници, сви ти напади оставили су озбиљне последице које ће нас пратити до краја живота…”

Лазар посебно подвлачи термин опрезност као неопходан и неминовно саставни део свакодневног живота у јужној српској покрајини.

„За све ове године честих и нимало безазлених напада, научили смо да увек будемо опрезни. То је увелико утицало на наше детињство, али и одрастање… И дан данас се не осећамо сигурно, не зна се још увек ништа, бар када је Косово у питању, сваки Србин је глинени голуб и мета, и треба бити опрезан.

Албанци желе да избришу нашу историју, искорене народ и ћирилицу и обришу све што је српско, али надам се да ћемо истрајати као и до сада што смо и дочекати неко боље време. Надам се да ће се некад и нама разведрити и да ћемо дочекати тај тенутак када ће истина пронаћи свој пут и изаћи тамо где треба.

Живети на Косову, у Церници јесте привилегија, да се тако изразим, ту су наши корени, наша дедовина, остајемо да чувамо гробове својих предака, жртава рата и дочекамо истину за све злочине који су учињени над Србима на Косову и Метохији“

У нади да се луча слободе полако, али засигурно пали, приче о страдањима недужних неуместо је скривати, јер како Лазар рече, истина мора и хоће наћи свој пут. У спомен на Милоша, дечака од четири године, који је страдао на правди Бога, представљајући мету западних перформанса и градње албанских снова, кула од карата коју су саградили на злочинима се мора распрснути истином, а сунце слободе обасјати српски род.

Српски народ на Косову и Метохији никад није престао да се бори, док и даље живи на парчету земље натопљене крвљу где је неправда заправо правда, а лаж истина. Зато, за незаборав свим српским жртвама, негујмо сећања и учимо децу истини, да нам се недаће и неправде не би понављале.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: