У Србији 65 жртава трафикинга за шест месеци ове године

За првих шест месеци ове године у Србији је индентификовано 65 жртава и потенцијалних жртава трговине људима, рекла је директорка Центра за заштиту жртава трговине људима Сања Кљајић упозоравајући да су најугроженије маргинализоване групе становништва, али да, ипак, трговина људима погађа све у друштву.

“У прошлој години индентификовано је 79 жртава које су углавном експлоатисане сексуално, радно, путем склапања принудног брака, просјачења…За првих шест месеци у Србији индентификоване су 53 жртве и 12 потенцијалних жртава”, рекла је Танјугу Кљаић.

Тако се, каже Кљајић уочи 18 октобра – Европског дана борбе против трговине људима, ове године може очекивати да број жртава буде и већи од прошлогодишњег.

Она је истакла и да је од 53 случаја, у којима су идентификоване жртве, сексуална експлатација била заступљена у 19, а радна у 20 случајева.

Наводећи да пажња треба да се обрати и на жртве принудног склапања брака, Кљајић је указала да је у првих шест месеци ове године забележен један такав случај, а прошле године шест.
“Статистика не говори да је то нека значајна појава, међутим то јесте значајно, јер се основно претпоставља да постоји много већи број жртава.

Тако би у наредном периоду требало радити на акцијама усмереним ка откривању и сузбијању таквих појава’’, рекла је Клајић.
Она је истакла и да се тренд мења у погледу да ли се ради о унутрашњој трговини или о трговини са међународним елементом, односно да ли су у питању домаћи или страни држављани који су индентификовани на територији Србије.

Према њеним речима, за разлику од претходних година када је било много више страних држављана може се рећи да сада предњаче домаћи држављани .

Кљајић је истакла и да су истраживања из ранијих периода говорила у прилог томе да постоје земље порекла, транзита и дестинације жртве.

Према њеним речима, у почетку, када је проблем трафикинга постао видљив жртве трговине људима долазиле су из бившсих социјалистичких земаља у којима је трајао период транзиције и завршавале су у земљама западне Европе где су очекивали другачији и новији живот.
‘’Тада се могло говорити да су те жртве потицале из источних земаља и да су дестинација биле развијене, богате земље. Сада Србија представља и земљу порекла и земљу транзита и земљу дестинације, а имате такву ситуацију да су жртве врбоване у истом граду у коме су касније и експлатисане”, рекла је Клајић.

Тако је, према њеним речима, један град постао град порекла и град експлатације.
“О томе говоре и бројке које показују да од 53 индентификоване жртве, чак 32 води порекло из Србије. Зато треба предузимати активности у смислу превенције на националном нивоу јер се променила ситуација. Наше жртве нису више из Молдавије, Белорусије, Румуније већ највећим делом управо долазе из Србије”, упозорава Кљајић.

Када је у питању пол, она каже да су жене у већем броју жртве трговином људима, мада да се у неком наредном периоду може очекивати другачији тренд јер је све више радне експлатације којој су више изложени мушкарци.

Оцењујући да сексуална експлоатација још увек предњачи, она је као пример навела и прошлогодишње податке према којима су, од укупно 79 индентификованих жртава, 42 експлоатисане путем сексуалне принуде, док је било 12 жртава радне експлатације.

Према њеним речима, када је у питању старосна граница може се рећи да је од 79 жртава 33 њих имало мање од 18 година, а да је било 46 пунолетних жртава.
‘’Забрињава тренд пораста малолетничке трговине људима. У будућности нам предстоје истраживања које су то групације становништва највише погођене и одакле долази то повећање броја малолетничких жртава’’, рекла је Кљајић.

Оцењујући да су најугроженије маргинализоване групе становништва, односно популација која потиче из дисфункционалних, сиромашних породица где је присутна незапосленост, лоша материјална ситуација, она је напоменула да се трговина људима не дешава “тамо неком, већ да је присутна овде и погађа све нас”.

Као пример, директорка Центра је указала да постоје случајеви у којима су жртве деца са београдског асфалта, са завршеном средњом шклом, из породица које се не могу окарактерисати као дисфункционалне.
Она је истакла и да Центар обавља формалну индентификацију жртава које углавном пријављује полиција.

Кљајић је истакла и да се подаци о могућим жртвама добијају и од невладиних организација, као и од институција социјалне заштите.
‘’Центар има дежурну службу 24 сата тако чим неко дође у контакт са жртвом обраћа се нашој служби која у року од 24 сата излази и врши индентификацију’’, каже Клајић и додаје да индетификацију није често могуће дефинитивно окончати у том периоду имајући у виду о каквим траумама се ради.

Према њеним речима, понекад процес индентификације траје и три месеца жртва мора физички и психички да се опорави.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: