У Србији нико не сме да буде гладан; јереј Владимир Марковић у „Српском св(иј)ету“

„Ово време које ми живимо до Христа па до данас, није време Божје правде. Кад би Божја првда постојала овде на земљи, онда тешко да би ико уопште жив остао. Него, ово је време Божје милости, време када Он попушта и када нам стално пружа руку. Та пружена рука у виду неког страдања изгледа сурово, али и у тој суровости је љубав. Ма шта нам рекли, о томе ко смо и шта смо ми, шта то нама струји кроз вене, шта је то ДНК српског човека, ми знамо да ми никад нисмо кукали и јадиковали сами над собом, већ смо народ који носи свој крст. Наши основачи од Светог Саве, па касније и Светог Лазара су оснивачи народа који се утврдио на заветима које су дали Богу о томе да ће увек бирати оно што је непролазно и вечно и да ће увек да се жртвује за веру и то је оно што тече кроз наше вене“, рекао је јереј Владимир Марковић, старешина храма Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру, гостујући у „Српском св(иј)ету“ поводом натупајућих васкршњих празника.

О онима који гледају на све то као бесмисао, каже:

„ То су људи који могу да се одушевљавају са грчком митологијом и историјом дивећи се термопилским кланцима и Леониди, а са друге стране да потпуно занемаре исту ствар код нас која се десила на Косову 1389. године. Неки ће да кажу да је то митологија, метафизика, то су неке бајке, а то су обично модерни образовани људи широких схватања који најчешће када им дође нека блискоисточна секта и када крене да прича о метафизици, о медитацији и техникама дисања, они ће о тој секти да пронађу дубину, да нађу мудрост и да је поштују. А са друге стране нису имали прилику да се упознају са православним исихазмом, покретом који је заправо душа наше цркве. Ако ћемо искрено, око 95 одсто наших верника уопште га и не познаје“.

„Ми смо постављени да будемо господари природе, али врло често занемарујемо природу и искоришћавамо је онако како то не бисмо смели: да наши унуци немају прилику да шетају на чистом ваздуху“, одговорио је свештеник Владимир Марковић на питање о вирусу корона, додајући да има озбиљних проблема који муче човјечанство.

Он је говорио о празнику Васкрса и ономе што му претходи, о духовном руковођењу свештеника, о исповјести и о данашњем односу људи према хришћанству, говорећи о страдању:

„Постоји и прича о Праведном Јову где су Јевреји допали вавилонског ропства. Јов је био праведник који је уживао у изобиљу свега и који затим бива искушан од демона, уз допуштење Божје. Он то све прихвата да је од Бога, не проклињући, већ стално хвалећи Бога. Та прича се завршава сусретом Јова и Бога, где Бог поставља питања Јову, на која он нема одговор, чиме га Бог подсећа да је битнији од одговора однос и сусрет. И да је битно да он гледа Бога, да је у Његовој близини, да се сретну. Тако ми у цркви данас имамо прилику да се молимо за људе. Та наша молитва је сусрет између Бога и нас, али и сусрет нас са тим људима које заступамо том молитвом“.

Гост Националне ИН4С телевизије је говорио једноставним језиком о исповјести, о самом гријеху и покајању, о причешћу и службама у цркви, говорећи и о улози мушкараца и жена и у цркви и уопштено у друштву.

Водитељка емисије Гордана Јанићијевић је позвала гледаоце да погледају специјално издање Српског св(иј)ета у недјељу у којој ћете бити у прилици да чују интересантне разговоре, пјесму и гусле, поменувши и амбијент у ком је снимана емисија, а који између осталог посебно обогаћује икона Светих Мученика Јасеновачких, свештеника Јове Лакића.
Гост у студију је говорио о хуманитарном раду цркве:

„Никад није било периода када црква није бринула о сиротињи. Почевши од Светог Саве који је оснивао школе, болнице и сиротишта. И у доба Другог светског рата је црква имала сиротиште, она се тиме увек бавила. Када бисмо ми улазили у неку агресивну кампању, као део одговора на приговоре који се чују у јавности, то би било лицемерно. Онде не бисмо чинили добро и милостињу, као унутрашњу потребу да пројављујемо своју веру, него са јасним циљем да се тамо појачају бројеви, да нема негативних коментара и слично. Ми то нисмо ни радили, нити ћемо да радимо. Ми поштујемо боголикост сваког човека, и оно што имамо, ми то дајемо. Христос је рекао да ћемо увек имати сиромахе међу нама, а да Христа нећемо. Црква се одувек бавила сиромасима, и људи који су у потреби, они то знају. Десило се деведесетих услед промена и страдања да делује да црква није ништа чинила. Али управо је тад настало неколико наших хуманитарних организација. Када причамо о томе, мени је значајно да помогнемо свом народу тамо где је најпотребније. Кухиње су пример тога. Држава тражи папире који су потребни да би неко доказао да је он тај ком је потребна помоћ. Али ми не можемо да кажемо неком да буде гладан седам дана док нам не донесе те папире, или мало дуже, јер нико не би смео да буде гладан. Тако да смо ми те потребите људе позвали да дођу, док не реше своју ситуацију“.

Поменуо је да су се неки људи бунили што такви сиромашни људи се на једном мјесту окупљају, јер наводно руже слику града.

“Верско добротворно старатељство“ је организација о којој првенствено говори о. Владимир, па је укратко говорио и о њеном историјату, напоменувши да дневно сада направе између 1800 до 2000 оброка, али и да имају велики број волонтера љекара разних специјализација који помажу људима кроз ову организацију, као и правници и брачни савјетници:
„Ми баш не волимо ту реч волонтери, али када кажемо добровољци, то звучи као да неко иде у рат. Мада то и јесте један духовни рат“.

Погледајте цијело гостовање на Јутјуб каналу ИН4С.

Текст приредила Милијана Ераковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: