У срцу Албаније: Муслиманска деца певају о Светом Сави
1 min read
Пише: Салих Селимовић
У граду Фиеру у Албанији живи пет хиљада Срба, од којих је неколико хиљада муслиманске вероисповести. Срби муслимани — тако се изјашњавају. И таквих има у више места Албаније, посебно у Скадру, где је реч углавном о породицама пореклом из Подгорице и њене околине. Ови у Фиеру су пореклом из Санџака, доселили се на албанску обалу 1924. године.
Захваљујући задивљујућој храбрости и упорности породице Дуљевић већ пету годину ради прва и једина српска основна школа у „земљи орлова“. За ову просветитељску мисију, домаћин Екрем Дуљевић даровао је своју кућу. Преуредио је за потребе школе у којој данас неколико стотина ђака сриче српску азбуку. Уче о српској историји и традицији.
Наставу за ученике од првог до четвртог разреда изводе учитељи који долазе из Скадра и Тиране, а ангажовано је и шест возача који довозе ђаке из суседних места.
„Отац мога оца оставио нам је аманет да сачувамо српски језик. Половином септембра 2010. године, када смо почели, био је то курс српског језика и требало је да га држимо у време викенда. Интересовање је, међутим, било огромно и сада имамо прву основну школу са четири, а наредне школске године са пет разреда, коју похађа 213 ученика,“ прича Екрем Дуљевић, који је и председник „Јединства“, Удружења Срба у Албанији.
Нису баш сви у Рет Либофши, селу са око 420 српских кућа, на периферији Фиера, благонаклоно гледали на то што се у дворишту Дуљевића, пред улазним вратима школе, вијори српска застава. Најприје се кренуло са покушајем подмићивања родитеља да децу не шаљу у школу. Уцењивани су и учитељи. Када то није уродило плодом, прешло се на отворене претње, чак и смрћу, члановима фамилије Дуљевић.
Према његовим речима, било је свакојаких притисака, од скидања српских симбола, заставе и табле школе, до претњи смрц́у његовој деци од припадника Црвено-црне алијансе.
„Били смо принуђени да током одржавања наставе, али и ноћу, држимо страже под оружјем,“ каже Екрем, и додаје да је сада ситуација неупоредиво боља захваљујући већем разумевању албанске државе.
Домаћини објашњавају да су се у ове крајеве доселили пре скоро сто година из околине Новог Пазара, Сенице и Тутина. Њихови преци су, у ствари, муслимани српског порекла, чији се потомци данас изјашњавају као Срби и често деци дају српска имена. У целом округу Фиер има чак 2.000 српских породица.
„Планирамо да подигнемо нову школску зграду. Урађен је пројекат и о свему смо обавестили нашу амбасаду. Очекујемо помоћ матичне државе,“ истиче Дуљевић, додајући да им је за сада Београд помагао слањем дела уџбеника, и стипендирањем неколико десетина студената на Универзитету у Београду.
У лепо уређеној учионици, окићеној српским заставама, први час почиње школском химном „Свети Сава“.
Ученици показују свеске са обрађеним градивом, исписане на српском језику, ћирилицом и латиницом, цртеже са изложбе.
На часове, како рекоше, долазе с великом вољом, јер желе да што боље овладају српским језиком. Да стекну знања о историји и култури својих предака. Наставник Козма Дима на табли исписује „Србија је наша мајка“, а ђаци га прате и читају углас.
Света Тројица у Рет Либофши
Село Рет Либофша је у општини Либофша, која припада области Фиер. Ова област је позната по античком граду Аполонија, где је кратко време боравио Цицерон, славни римски оратор. А на брду изнад села налази се манастир Ардреница, који је некад носио име Свете Тројице.
Овај манастир је саграђен 1282. године. У њему се налази прелепа фреска Светог Саве, а верује се да је у њему крунисан и Ђорђ Кастриот Скендербег.
Данас у овај манастир, за сваки значајнији православни празник, долазе како муслимани српског порекла из овог села, тако и Албанци православци из околних места.
„Ми идемо и у цркву и у џамију,“ каже старина Исмет Дуљевић, који је поклонио ливаду на којој ће се градити нова српска школа.
„Муслимани смо по вери, али морамо да поштујемо и веру својих предака. Отац ми је у аманет оставио да чувамо српски језик и сјећање на Србију одакле смо дошли прије скоро 100 година. Тако ми деци дајемо и православна и муслиманска имена, па се моји синови зову: Исмет, Љубан, Голуб, Џевахир и Мирко,“ каже он.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
https://www.rastko.rs/arheologija/djankovic/djankovic-pomorje.pdf
решена — ту су биле и грађевине и писани подаци.
Сматрало се, као и данас, да су археолошка налазишта
приморја са надземним објектима, предмет истражи-
вања архитеката а не археолога. Слично је било, а и
сада је, у Републици Србији. Тако су у неповрат не-
стала ненадокнадива археолошка сведочанства. Са
друге стране, ширење надлежности некомпетентних
стручњака на археолошко-архитектонске споменике,
односно архитеката који нису образовани за проучава-
ње средњевековних споменика културе, довело је до
тешких пропуста у заштити и проучавању. Читав низ
изузетних средњевековних споменика не само што ни-
је регистрован па ни заштићен, већ није ни запажен.
Реч је о грађевинама 13-15. столећа незабележеним у
Историји Црне Горе 2/1, 2/2 (Титоград 1970), понекад
са више спратова, које стоје и данас, као што су оне
у Годињу, Подострогу, Подластви, Стањевићима, Обо-
ду, Прасквици, Дољанима, Конавлима, Требињу, итд.
Убеђен сам да се могу наћи и сачувани делови грађеви-
на 9-12. столећа у неким данас стојећим зградама.
После земљотреса у Црној Гори 1979, указала се
прилика за истраживања у приморским градовима,
али она није искоришћена. Археолошки слојеви, број-
ни остаци различитих објеката, гробови, безобзирно
су уништени различитим грађевинским радовима
па и нестручним ископавањем. Нека налазишта су
истраживана и делимично позната, а да теренска ис-
траживања никада нису завршена. То је била судбина
истраживања која сам предводио у Свачу и у Будви,
где сам једне сезоне наставио ископавања базилике.
Ни друга истраживања, а било их је још, нису обја-
вљена, до сасвим површно; донекле се издваја Котор
са низом објављених налаза, пре свега из катедрале
Светог Трипуна. Последњих година започета су нова
ископавања манастира Светог Арханђела Михаила на
Превлаци и у Росама, која су позната из мање-више
кратких извештаја. Скромна ископавања одвијају се
и у Старом Бару. Овакав однос према истраживању
археолошких налазишта, за који сносе одговорност
министарства која усмеравају науку и културу, данас
је цивилизацијски неприхватљив.
Бројнија су обавештења о махом слабо документо-
ваним гробљима из данашње Албаније, издвојеним у
Комани-Кроја културу. Она се простире од Охридског
језера на југоистоку до околине Вирпазара на Скадар-
ском језеру, тако да је делимично захватала и подручје
старе Диоклитије. Различито се тумачи, али по прави-
лу као спона између домородачког становништва из
рановизантијског, римског па и предримског доба, и
савременог албанског становништва. Свеобухватну
анализу Комани – Кроја културе дао је Јован Ковачевић
на скупу „Илири и Албанци“; његов реферат никада
није објављен.
Ту културу су својевремено Ватикан
и Беч искористили за утврђивање аутохтоности нове
албанске нације: њихови агенти повезали су је са пред-
римским илирским становништвом, што је штампано
у различитим часописима, укључујући гласило Зе-
маљског музеја у Сарајеву, основаног управо да би се
написала њима потребна истина о прошлости нашег
тла. Овакво тумачење још увек није одбачено, иако је
већ дуго неодрживо, с обзиром на ширење сазнања
археологије у протеклом столећу. Данас се користи
за доказивање права Албанаца да окупирају значајне
делове Македоније, Јужно Поморавље, Косово, Мето-
хију и делове Црне Горе. Нема сврхе расправљати са
таквим ставовима, јер нису исход проучавања грађе.
Навешћу само један пример. Иначе врло учено разма-
трање Владислава Поповића ове културе, који сматра
да је она заснована на наслеђу рановизантијског доба
Новог Епира, дакле да је наводно аутохтона, заснива
се на компилацији тумачења пре свега албанских ис-
траживача. Између осталог, В. Поповић је преузео
из албанске литературе одређење града Петрича код
Неродимља као домородачког утврђења рановизантиј-
ског доба (Поповић 1988: 216, сл. 10, 3), иако је реч
о познатом касносредњевековном српском утврђењу
(Дероко 1950: 173, сл. 183).
Ипак, има више расположивих археолошких пода-
така него што се чини, делимично протумачених,
необјављених или погрешно и непотпуно објављених,
који бацају потпуније светло на прошлост Поморја
Зете. Овде ћу приказати све оно што ми је доступно,
осим дела исхода истраживања манастира Арханђела
Михаила на Превлаци, чија су ископавања у току. Рас-
положиву грађу изложићу по археолошким културама,
као вид археоетнологије наших предела у Средњем
веку. Тежиште ће бити на оном што одликује неко
становништво не спољним изгледом неког предмета
или појаве, већ суштински. Мислим на врсту ношње,
кућну радиност, начин спремања хране, погребне оби-
чаје, итд. Део те грађе биће опширније размотрен у
поглављу о гробним налазима у доба пред сарацен-
ски напад 866. Потом ћу изложити и оне археолошке
податке који не сведоче о припадности неком одређе-
ном народу, већ приказују државу, културу, историју
народа и његове културне односе са суседима. Тако
ћу, користећи археолошке податке, понудити одговоре
на два суштинска, међусобно повезана питања про-
шлости приморских предела данашње Црне Горе у
7-10. столећу: да ли постоји посебна етничка основа
Западни део старе Диоклеје, коју бележи цар Констан-
тин VII Порфирогенит, простирао се приближно на
јужној трећини Црне Горе, а њен источни део у Мето-
хији и у Албанији. Већи део Црне Горе, северни, шири
се на некадашња подручја архонтије Србије, укључу-
јући она средишња. Југоисточни предели Травуније
такође су данас у Црној Гори (Никшић – Рисан). На та-
квом простору, који повезује три наше старе области,
налазе се нека од најважнијих археолошких налазишта
7-10. столећа.
Овде ћу расправљати о подручју Поморја од Дрима
до Дубровника и Стона. То је углавном узан примор-
ски појас, који се протеже између мора и планина
(карта 2). Његово средиште је приближно Бока са ши-
рењем у Грбљу и Конавлима; југоисточно се тај појас
шири у копно почев од Бара до Скадра, удаљеног од
мора око 20 км. Северозападно, шири се тек код Стона
на неки начин, а заправо од ушћа Неретве. Овај појас
пружа повољне услове за рибарење и земљорадњу, да-
кле омогућује образовање сталних насеља, градских и
сеоских. Планине у залеђу, високе преко 1.000 м већ на
удаљености до 5 км од обале, пружају повољне услове
за сточарење. Иза њих се простире наредни појас по-
дељен на више области: на истоку су низине између
мора и Скадра, затим подгоричка равница са зетском
долином и Требиње, одвојени од Боке планинама и
високим пољима, затим Попово Поље и на крају доли-
на Неретве. То су простори повољни подједнако и за
земљорадњу и за сточарство, нарочито Зета и Треби-
ње. Даље у залеђу су планинске области са углавном
малим жупама образованим око поља, између којих
се пространошћу и природним богатствима издваја
данашња Метохија. Дакле, виде се три географска по-
јаса: узан уз обалу особен рибарством, морепловством
и трговином, затим непосредно сточарско планинско
залеђе, и пространи појас са жупама раздвојеним пла-
нинама, повољан за земљорадњу, сточарство и друге
привредне делатности.
Археолошка грађа којом располажем, потиче углав-
ном непосредно из приморја. Тек по неко археолошко
налазиште, као Свач, налази се мало дубље, а ретки
су подаци из унутрашњости. То отежава расветљава-
ње многих важних питања која произилазе из природе
тла. Зато се могућности за археолошка разматрања
средњевековне прошлости своде на простор напред
назначен.
Археолошки извори су за 7-10. столеће неупореди-
во поузданији од писаних извора. Остаци градова,
манастира и цркви, са свим градитељским фазама на-
сталим током подизања и рушења кроз време, затим
гробља, различити археолошки предмети, епиграфски
и уметнички споменици, могу одредити поуздано ме-
сто Србији међу државама Средње, Јужне и Источне
Европе, и улогу међу словенским народима. Један од
наших крајева где се то сада најбоље може сагледати,
је приморски део данашње Црне Горе, односно при-
морјe старе Зете или старе Диоклеје.
Прву групу археолошких налазишта чине грађевине
одавно познате, које стоје и данас у рушевинама или
под земљом. Нека од њих су истраживана, протума-
чена, опредељена и датована на овај или онај начин,
али без примене савремених археолошких метода. За
њих не постоје подаци о наслојавању, покретним ар-
хеолошким налазима, гробљима и слично. То су на
првом месту цркве, најчешће установљене уломцима
каменог украса и натписима, а не зидовима. Отуда
су датоване на основу сличности са црквама других
подручја, тачније датованих обично на основу сачува-
них натписа. Тако су остале археолошки недоречене
бројне цркве код нас, познате по натписима и украсу,
датоване данас неприхватљиво широко од 9. до 11. сто-
лећа. И град Диоклeја остао је археолошки недоречен,
као и Стари Бар и други градови Поморја. Започета ис-
траживања Јована Ковачевића, вредних исхода упркос
слабостима, оспорена су; археолошка ископавања уме-
сто да се наставе, обустављена су. То се подударило
са тадашњим политичким променама у земљи, које су
оставиле тешке последице по археолошка истражива-
ња Средњег века.1
Добро стање очуваности средњевековних грађевина
у приморју привукло је историчаре архитектуре. Из
рада архитеката предвођених Ђурђем Бошковићем,
настале су монографије о средњевековним градовима
Старом Бару и Улцињу, а недавно и монографија Во-
јислава Кораћа о Градини Мартинићи. То је један од
основних разлога што је проучавање средњевековних
споменика Црне Горе измакло археолозима. Чинило
се, погрешно, да су основна питања Средњег века
Увод
1
Ова тврдња је заснована на статистици обављених ископавања и објављених радова из области средњевековне археологије. Треба
упоредити број радова објављених у стручним часописима, посвећених појединим средњевековним епохама, по годинама, са
бројем запослених специјалиста за поједине области, и све то упоредити са стањем у суседним земљама. Занимљива је и под
Cijenim ovakvo znanje,i poznavanje istorie naših predka ,na lovim terenima na kojim danas živimo!llpoz srpska herceg.
Okha
!’ L !!!
Ojha srbja do dokija
Draga naša braćo, naše srce je sa vama. Veliki pozdrav vam šaljem iz Beograda.
Ја би још једном скренуо пажњу на то да митрополија више у црквеном календару светог Саву не означава црвеним. Хвала на пажњи.
Зато у Црној Гори постојбини Светог Саве забрањују и њега и уз то шире лажи поунијаћени дукљани и слуге Загреба, а Богами и потомци италијанских окупаторских војника.
Зато треба његовати братске односе православних, муслимана и католика Срба, као једино право.
Vlatko, Vlaše, ime ti ga daje.
Da si starośedioc, da se nijesi doselio ovđe „poslije kosova“ već su ti Dukljanski i Crnogorski korijeni duboki.
Kad polemišeš obrati pažnju na činjenice a zaobiđi floskule.
Jer izgleda loše kada svoga oponenta napadaš lično (iako ga vjerovatno nikada u životu nijesi vidio) zanemarujući njegove argumente.
S poštovanjem,
Анонимни,
За разлику од тебе одлично знам од кога потичем и батали те флоскуле. Не заборављамо злочине које сте нам нанијели и наносите. Ако си отишао тамо гдје си отишао, твој проблем и твој пут, пустите нас да у миру живимо. Доста сте зла нанијели за читаву вечност. И научи како се пише, јер се ипак јавно обраћаш, вјероватно из неке канцеларије.
И за полуписмене је јасно да је Стефан Немања рођен у Рибници, па та загребачка харанга о Немањи је само лаж. И Дукља је била српска и дедовина Немањића. Читаш погрешну литературу. Погледај Земљопис књажевине и краљевине Црне Горе па ће ти бити све јасније. И истакни макар име, ред је.
Остај ми у миру.
Meni polupismenom molim Te pojasni potpis Nemanjin „vladar srpskih zemalja i pomorjem“ đe taj Nemanjić decidno pravi razliku između „srpskih zemalja“ i „pomorskih (sinonim za Duklju/ Zetu).
Da li shvaćaš da ispravljaš i lažiraš onog kojeg „citiraš“?
Како то да у Земљопису стоји; Да у Црној Гори живе све сами Срби, највише их је православне, а има нешто римокатоличке и исламске вјероисповијести.
Шта каже оно Његош;
Српски пишем, српски зборим, свима громко говорим. Народност ми СРБИНСКА, ум и душа ми славјанска.
Тешко је објаснити , масовне гробнице по Словенији, преко 20.000 насилно убијених. Око 200 свештеника Српске Православне Цркве из Црне Горе је убијено, на челу са митрополитом Јоаникијем Липовцем. Како објаснити улогу Балдаћија и Ватикана у тзв Божићној побуни итд.
Smiri se Vlatko i saberi u glavu.
Много лијепа ђечица
Појасни мало, ако није проблем онкологу
Gluposti. Servi se selili iz rajetinske Servie na obalu mora?! Da se sa porodicama iz Sandžaka probiju vrletima Prokletija kroz neprijateljsku teritoriju tuđih plemena da bi se naselili na takođe tuđe!? I domororci im dopuštili da se usele?! I neka bilo koji svetosavac razmisli koliko bi moglo potrajati to putovanje? Ako ima čime? Stotine kilometara sa nejači, pokućstvom, stokom… I što su jeli usput? Jesu li krčili put jataganima kao pravi srpski vitezovi? Jesu li otimali od domicilnog stanovništva koje su činili slabici? Koji svetosavski um mozga ispranog Ristovim lažavinama može progutati ovu sprdačinu sa sobom i istorijom svojih familija?
Lažibajka priprostih ljudi kojima srpski popovi ispraše um kao i ovom sloju u Crnoj Gori. Svetosavlje je karcinom đe god stigne.
Pozdravljaju te luzicki Srbi!
„Муслимани смо по вери, али морамо да поштујемо и веру својих предака. Отац ми је у аманет оставио да чувамо српски језик и сјећање на Србију одакле смо дошли прије скоро 100 година. Тако ми деци дајемо и православна и муслиманска имена, па се моји синови зову: Исмет, Љубан, Голуб, Џевахир и Мирко,“ каже он.
https://youtu.be/QFuQxWz2r44?t=12
https://youtu.be/627EjIUtGgY?t=17
Evo kao misle neki asi mislioci.
https://youtu.be/gLX_2_CgiFc?t=3