У сусрет годишњици уједињења двије српске краљевине

Избори за прву црногорску Народну скупштину одржани су 27. новембра 1905, а прва сједница новоизабране Скупштине 16. децембра исте године. Будући да је Црна Гора српска држава, што су у то вријеме Црногорци снажно наглашавали, годину дана касније je затражено да се у називу Народне скупштине нагласи српски идентитет Црне Горе.

10. децембра 1906, Народна скупштина Црне Горе је већином гласова одлучила да њен званичан назив буде „Српска Народна Скупштина Књажевине Црне Горе“.

12. децембра 1906, књаз Никола Петровић Његош је дао своје виђење новоизгласаног имена и у писму предсједнику Скупштине Шаку Петровићу Његошу, рекао: „Разумио сам да је наша Скупштина ријешила назвати се Српско-црногорска народна скупштина. Ја противу тога немам ништа, али не знам што је посланике наше на то навело – да ли тврдња Пера Тодоровића [београдски политичар и новинар – прим. А.Р.] да смо ми Црногорци Арбанаси или да само Црногорска народна скупштина не импонује довољно свијету или се иначе правдамо тим да смо Срби поријеклом а Црногорци провинцијално. Ја не разумијем потребу која је нашу скупштину на то навела, али у начело ја се нећу томе противити, само што ће се то на више мјеста и начина толковати, за чем ја не одговарам, но само жалим. Већ када је скупштина себи дала ову титулу, што иста заборави мене с предлогом на владу да се и ја прозовем „Ми по милости божјој књаз и господар српско-црногорски“, јер иначе, остајући на само „црногорски“, излази некако да смо у несугласици Скупштина и ја, што у ствари, Богу хвала, нијесмо. Да је она боље извијештена, она би сигурно знала говори ли се Германско-баварска народна скупштина, Германско-саксонска народна скупштина, Германско-хесенска народна скупштина, Германско-баденска народна скупштина, итд. парламенат Англо-саксонски или Шведско-скандинавски итд. Јер кад су већ господа наши народни посланици хтјели и за добро нашли да поткријепе „црногорска“ са „српско-црногорска“, могли су исто тако истину рећи с називом европско-црногорска народна скупштина или Хришћанско-црногорска н[ародна] скупштина или још Поднебеско-црногорска народна скупштина. То су све непобитне истине као истина универзално позната да су Црногорци Срби.“

И након Првог свјетског рата Народна скупштина Црне Горе даће себи име слично оном које је усвојено у децембру 1906, име у коме се јасно наглашава српски национални идентитет Црне Горе и Црногораца – „Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори“.

Избори за ову Скупштину, која је позната и под именом „Подгоричка скупштина“, одржани су 19. новембра 1918, на територији Црне Горе у границама до почетка Првог свјетског рата. Свака је капетанија бирала по два, а у крајевима ослобођеним у току Првог балканског рата сваки срез је бирао по три посланика. Градови са мање од 5000 становника су бирали по једног посланика, а они са више од 5000 по два посланика. Бирало се јавним и посредним гласањем, на тај начин што би свака капетанија на јавним зборовима изабрала 10 повјереника, срезови по 15 и варошке општине по 5, односно 10 повјереника. Повјереници из округа су на заједничкој сједници поименичним гласањем изабрали посланике за округ. Овјерени записници о избору повјереника и посланика достављени су Скупштини у Подгорици.

Двије претходне сједнице ове скупштине одржане су 24. и 25. новембра 1918. и на њима су тајним гласањем изабрани предсједник, потпредсједници и секретари Скупштине. На сједници од 25. новембра посланици су положили заклетву. Истога дана је одржана и прва редовна сједница Подгоричке скупштине, а на дневном реду је било уједињење Србије и Црне Горе. Сјутрадан ујутру, 26. новембра 1918. Подгорица је била препуна свијета који је очекивао коначну одлуку о уједињењу двије српске државе, Србије и Црне Горе, чиме би почео да се испуњава вјековни сан предака о уједињењу свих Срба у једну државу. Тога дана је „Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори“ једногласно донијела одлуку о уједињењу Србије и Црне Горе.

У одлуци Подгоричке скупштине између осталог је наглашено: „Српски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом…“ , а потом су изнешене и конкретне одлуке да се краљ Никола Петровић и његова династија збаце са црногорског престола; да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевића и потом ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца; да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица који ће руководити пословима док се уједињење Црне Горе и Србије не приведе крају; и да се о овој одлуци обавијесте бивши краљ Никола, влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и неутралне државе.

Овим је чином настављено дан прије започето уједињавање Срба, када је Велика народна скупштина у Новом Саду изгласала присаједињење Србији. Исти су примјер слиједиле и локалне скупштине у Босни и Херцеговини. Овим су одлукама испуњени вјековни народни идеали.

Краљ Александар Карађорђевић није заборављао свога ђеда Николу. Он је радио на томе да се његов ђед врати у земљу. О томе нам свједочи у својим мемоарима Илија Ф. Јовановић-Бјелош, перјаник и тјелохранитељ краља Николе: „У новембру 1919. долази престолонасљедник регент Књаз Александар у Париз као први пут послије рата. Француска га одушевљено, као свога првог савезника, дочекива. Књаз је био одсио у хотел Континентал Вие Кастиглионе вис авис хотел Мериса, ђе је живио Краљ Никола. Једног дана долази госп. Михаиловић, бивши министар србијански при црногорском Двору. По њему Књаз Александар тражи ауђенцу код свога ђеда, Краља Николе. Краљ му одговара да ће му сјутра одговорити. Међутим, Краљ конферише са домаћима и рјешавају да ће Књаза Александра Краљ примити у присуству своје Владе. Овакав одговор Краљ шаље своме унуку, који на такав начин није хтио учинити посјету своме ђеду.“ Даље у тексту Бјелош описује свој сусрет са краљем Александром Карађорђевићем, 27. септембра 1925, у старом Двору на Цетињу: „Када сам приша Краљу дохваћа ме за руку и сиједа у једну фотељу близу своје столице. Са ријечима и благим осмјехом. Илија, причај ми што за мога ђеда, како је боловао. Је ли се мучио при својој смрти. Кад сам Краљу све испричао о патњама и мукама његовог ђеда, покојног Краља Николе у посљедње вријеме – чисто су га сузе пропануле, а и ја нијесам без њих остао. Краљ рече и ово. Од Бога платио онај ко је учинио да ђедо не дође у Југославију.“

Приредио за портал Његош : Александар Раковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: