Национални „заокрети“ – Мило против Ђукановића: Од Србина до србофоба, од „освајача“ Дубровника до „бранитеља“

Једна од темељних карактеристика бившег предсједника Црне Горе, Мила Ђукановића, свакако је његова недоследност. Током свог „развоја“ и израстања у „миротворца“ и неприкосновеног лидера „економског тигра на Балкану“, шеф црногорског режима прошао је кроз много фаза када је ријеч о разним суштинским питањима.

И веома често је, у кратком временском интервалу, највећи супарник Милу био – баш Мило.

Ево и пар примјера Ђукановићеве политичке „одисеје“.

„Заштитиник“ СФРЈ и Срба постаје бранитељ „лијепе њихове“

Током 1991, у „предвечерје“ крвавог грађанског рата у Хрватској, „са Ловћена“ Мило је клицао:

“Не може се махати с гранчицама мира док се српски народ по Хрватској коље, масакрира, силује, док им се пале куће и уништавају имања само зато сто су Срби. Рат се не добија дезертерством, већ мобилизацијом”.

Све је зачинио и омиљеним коментаром свих „злопамтила“:

„Шах сам омрзнуо од њих и њиховог подаништва шаховници и младој демократији типа калашњиков“.

Када је ријеч о исходу рата против њему омрзнутих шаховничара, млађани Ђукановић није имао дилему:

„Наметнути рат ћемо добити, баш као што смо све такве противнике побјеђивали током цијеле наше историје. Овог пута ћемо завршити заједнички живот с њима и раскинути све контакте, надам се за сва времена.

Надам се да ће се у тој диоби формирати нове државне заједнице у којима ћемо живјети, границе са Хрватском повући праведније и логичније, него што су то урадили приучени бољшевички картографи, чији је изгледа једини циљ био да над Црном Гором, у дијелу Боке буде хрватско старатељство.”.

Ђукановићев „авантуристички“ дух нарочито је дошао до изражаја његовим настојањем да „скокне“ до – Дубровника.

„Поход на Дубровник је сврсисходан и свако супротно становиште је издајничко.“, истицао је.

Ипак, већ у јуну 2000 предсједник Црне Горе „благо“ је ревидирао ставове.

„Ову прилику желим искористити да у своје име и у име грађана Црне Горе, посебно оних грађана који дијеле моја морална и шира политичка увјерења, упутим искрено жаљење свим грађанима Републике Хрватске, посебно Дубровника и Дубровачко-неретванске жупаније, за сву бол, сва страдања и све материјалне губитке које им је нанио било који представник Црне Горе у саставу ЈНА у тим трагичним догађајима.“.

У марту 2005, покушавајући да бар донекле заштити младог Мила, није пропустио прилику да, веома правдољубиво, „опали чвргу“ – Ђукановићу.

“ЈНА јесте имала једну дефинитивно нечасну улогу и у Хрватској и у Босни. Црна Гора утолико што су њени људи макар и манипулисани, макар и вођени тим мотивом очувања Југославије учествовали”, рекао је Ђукановић и додао да је и он за то “морално и политички одговоран”, иако није имао никакву улогу у управљању ЈНА.

Мило и Србија, или – од Србина до србофоба

На почецима сво тродеценијеске политичке каријере, кора се прегла кроз два вијека и два миленијума, Мило Ђукановић се, и те како, поносио својим српским поријеклом. И волио Србију, исказујући приврженост унионистичким идејама.

Уочи парламентарних избора 1998. изјавио је:

„Због вјековних братских веза. Заједничке крви у свим ратовима проливене, због вјековног сна најбољих Црногораца и Србијанаца, због извјесно боље заједничке будућности, Црна Гора се и отвореног срца опредијелила за живот у заједничкој држави са Србијом“.

Ипак, његова љубав и оданост Србији и Србима трајала је мало више од љубави и привржности Слободану Милошевићу. Већ у јуну 2000, истакао је ида је забринут за безбједност због „борбе“ за Црну Гору:

“Нажалост, морам рећи да је безбједност свих нас доведена у питање усљед продужења југословенске кризе. Што се мене лично тиче, потпуно сам свјестан шта радим у политици. Свјестан сам да то значи да улазим у конфликт са интересима оних који су се навикли на понижену Црну Гору која нема достојанства. Али, нити желим, нити могу да се вратим са тог пута.”.

У марту 2002 – након потписивања Београдског споразума, истакао је:

„Овим документом није угрожено право Црне Горе да након одређеног периода провјери вољу својих грађана у односу на питање своје будућности… Црногорска политичка јавност има разлога да буде задовољна овим што смо постигли.“.

У мај 2006, након референдума, коначно се „трсио“ мрске му Србије.

„Честитам свим грађанима државу. Ово је најзначајнији дан у новијој историји Црне Горе… Имамо државу и никада више нећемо дозволити да на било који начин доведемо у питање нашу државу.”, ускликнуо је.

Државу „брани“ и данас.

Милијарде, за које многи тврде да је зарадио током вишедеценијског бављења политиком, само су – колатерал, „биједна“ надокнада за 15-часовно радно вријеме, током којег углавном – вријеђа властити народ. И здрав разум оних који су га, неким чудом, сачували током његовог владања.
Ипак, само пар година касније, мотивисан све јачом подршком из западних центара моћи, његова страсна борба за Косово претворила се првобитно у подршку НАТО зликовцима у бомбардовању СР Југославије и отимању Косова да би, у коначном, постао један од најближих сарадника зликоваца и терориста, који су униформу замијенили одијелима, а чинове у терористичкој ОВК – „државним“ функцијама.

Везују их, свакако, заједнички интереси. Све – за евро више.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: