У сусрет резолуцији, не заборавите „неко то одгоре ипак види све“

Пише: Перица Ђаковић

Многи ће се можда упитати зашто сам утихнуо у последње вријеме? Да ли и ја то нешто калкулишем, повлађујем младој и политички неискусној Влади, али и парламентарној већини? Не, нисам хтио да се мијешам ни око чувеног и извиканог ИБАР-а, као да га ми нисмо имали али смо га због личног интереса људи са врха, да њих не би закачила 23-тројка и 24-ка, испустили, па сада дижемо толику талабуку и хвалоспјеве, као да смо ми најзаслужнији, заборављајући на геополитику која нам, признали или не, иде на руку више него што ми то чинимо. Знате ону добру црногорску и, допаде их па нека.
Но, нешто ме друго нагони те узех да саставим који редак. У сјени тог ИБАР-а испод радара што би рекли, провлаче нам резолуције, као некад што је „господар“ чинио са признањем Косова и учлањењем у НАТО. Није ни тада било петље да се ослушне народ, да се распише референдум, јер знали су, а то је и званично потврдио Душко (Марковић), да је 85 одсто грађана Црне Горе било против тог признања.
И сада ми се чини да ни ова Влада нема петље да упита, или барем одслушне свој народ шта мисли по тим питањима. Као да их тај народ није изабрао, већ је Влада изабрала њих. Брзо заборавише ко их је довео да буду „апостоли“ у 42. Влади. Заборавише да није било Литија и Српске православне цркве да би они још данас сједили по неким Сингапурима, Румунијама, и ко зна којим државама Европе и свијета. Постадоше „апостоли“ преко ноћи, рекло би се на превару јер нису они учествовали ни на каквим изборним листама нити их је ко „познава“ у држави из које су поникли. Лако је заборавити, али је теже се присјетити. А није било тако давно. Како оно и ко изабра предсједника, а он доведе премијера. Ајде то што они не могу да се присјете, него тај исти народ (а присјетимо се како су народ не без основа називале Османлије) лаковјерно им повјерова на билборд обећања. И шта сад, што би рекла Констракта у оној Еуро пјесми? Не чују они ни глас Патријарха ни Митрополита, ни вапај браће преко границе, који им гласно каже „Не чините то ако Бога знате!“. Не виде они ни силу народа који се баш ових дана окупља око највећег нам Свеца, а који нас је окупио оне кишне ноћи у Никшићу и дао нам правац за Литије. Није то видио ни „господар“ па смо видјели, а још боље он, како је прошао. Нажалост, нама је сопствени народ и његово мишљење мање важно од порука са бјелосвјетских адреса. Нама је важнији Дан Европе и цвијетни тепих који нам „поклонише“ од дана Светог Василија (слава му и милост) „тепиха“ од људских глава који су хрлили и хрле према њему из свих крајева не само српских земаља и који ће начинити ријеку улицама Никшића града чији је Свети Василије заштитник.

Ајде, и не чудим се овим младим експертима што су се вратили из бијелога свијета, и оставили тамо велике плате за ове овдје биједне и никакве, него се чудом не могу начудити некима „нашијема“ који прихватише да их неко заведе па да под изговором да тражећи да Влада покрене Резолуцију о Јасеновцу, доказани и свјетски признати геноцид, ми тобоже пропустимо испод радара Сребреницу, за коју ти свјетски признати експерти за ту област кажу „јесте био је злочин али не геноцид“.
Не знам да ли ће игра са амандманима и Јасеновачком резолуцијом „амаштракати“ игру која се игра, али сам ипак увјерен у оне стихове Балашевићеве пјесме „Неко то одгоре види све“ и да ће знати да подвуче црту, па некога награди а некога казни, што би рекли „ни по бабу ни по стричевима“. Тако је било и 2020. сјетиће се тога добро „госпподар“ па се сад узалуд пита „А што ми би те заратих са црквом“.
Не замјерите што написах ове редове баш на данашњи свети дан, јер добро ми је Митрополит Амфилохије више пута рекао: „Светац то све добро види“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: