У сусрет стогодишњици

Пише: Вук Лучић

Подгоричка скупштина као феномен се данас у јавном мњењу у Црној Гори јавља на два начина. Први начин њеног јављања је нормалан и природан, у виду историјског догађаја који је сасвим био у духу свог времена, произишао из дотадашњих идеја и тежњи са каснијим конкретним последицама. Други појавни облик Подгоричке скупштине јесте дневно-политички и идеолошко-митски и у њега се полажа идеја неправде која се догодила Црногорцима који су кроз тај догађај изгубили државу као и идеја херојства, последњег Мохиканца, Милоша који је сам на сриједи, оличена у Крсту Зрновом Поповићу и његовим комитама који су се побунили против одлука донесених на Подгоричкој скупштини као и потреба да се у данашњем времену та ,,историјска неправда“ исправи.

Први начин јављања припада историји као науци, други припада покретима који желе да конституишу нову црногорску нацију.

Свакој нацији да би била нацијом потребно је неко снажно заједничко искуство или колективно памћење о неком битном догађају, начину живљења, грађења и слично. Онда када не би имали такво везивно ткиво, оживљавао би се неки догађај из историје око ког би се накнадно изграђивала таква свијест. Њемци су напримјер у 19. вијеку поред многих других потеза, у ту сврху, прогласили готику за ,,њемачки народни стил“ премда је готика као архитектонски стил настала у средњој Француској.

Дакле Европа нација настајала је тако што су те нације у своје темеље уграђивале оно што су имале а оно што је фалило су позајмљивале или присвајале. Наравно свака од нација имала је своје особености које су припадале само њој. У такве процесе кренула је и српска нација, ослоњена на памћење о својој великој средњевјековној држави која је неславно завршила Косовским бојем, које је до модерних времена стигло највише кроз гусле и нашу епску поезију која је преношена са кољена на кољено и која је у основним стварима историјски тачно сачувала нашу историју од заборава. Наравно, каснијим истраживањима, историографија је сазнала и детаље који међутим нису измјенили оно што је дух усмено преношене српске историје. Основа српског националног препорода био је Косовски завјет и потреба да се ,,освети Косово“. Наравно било је ту и других елемената али је овај био најбитији. Од самог почетка тог процеса у њему је снажно учешће узела Црна Гора и њене владике. Потпуно једнако као и Србија, Црна Гора је баштинила све битне елементе српског идентитета и српске државности са коначном тежњом, чак и снажније израженом него у Србији, да се ,,освети Косово“ односно да се српство уједини. Ово је био магистрални српски пут, остале сегменте одређивале су околности. У том смислу Подгоричка скупштина представљала је само финале оваквих тежњи. Остварено је српско уједињење, додуше, кроз форму југословенског, али ипак остварено. Само што је битне елементе кроз које се подизала модерна српска нација замјенио један други мит – југословенски. Ако се један снажно изграђен и жртвама потврђен српски идентитет након 1918. године могао замјенити југословенским, онда можемо рећи да се тако отворио пут за разграђивање и фрагментисање унутар српске нације које се касније догодило и које се још увијек догађа. Све оно што је било битно у српском бићу није могло бити битно и у југословенском а југословенско биће као своје прихватили су само Срби али не и остали учесници у његовом изграђивању – Хрвати и Словенци. Главни проблем југословенства је био што оно није имало садржај. Хрвати нису имали заједничко историјско искуство са Србима, Словенци поготово. Међутим Хрвати су као платформу за описмењавање узели Вукову реформу српског језика и тако без икаквог претходног заједничког историјског искуства у смислу стварања једне државе успјели да уђу у Краљевину СХС, заједно са Словенцима.

Пошто би уграђивање српских елемената у југословенски идентитет изазвало негодовање, а све хрватско и словеначко није хтјело да буде и југословенско, Срби су због новог мита који су себи наметнули, мита југословенства, морали да вјештачким, неприродним садржајима, изграђују тај идентитет. У њему није било мјеста за оне елементе које су у себи носиле државности Србије и Црне Горе а који су гурали српски народ у смјеру српског уједињења. Тако су Срби осмишљавали идентитет Хрвата и Словенаца, њихову историју, само да би је приближили српској историји и дали им једнак значај са Србима, који им свакако није припадао. Тако је направљено плодно тле за потпуну разградњу српске нације коју су спровели комунисти издвајајући из српског корпуса неколико новоуспостављених нација. Међу њима и црногорску. Међутим тадашњи црногорски национални идентитет који су комунисти успоставили није из себе искључивао своје битне српске елементе, српски језик, Косовски завјет, Горски вијенац и слично већ им је придодао ,,тековине револуције“ и издвојио се из остатка српског корпуса али ипак под једним државним кровом што је и помогло да све то лакше прође.

Уз искуство рушења Његошевог гроба на Ловћену, такав идентитет стигао је до деведесетих година па и до 21. вијека. С обзиром на то да је по неком плану са Запада Црну Гору требало издвојити из дотадашњег цивилизацијског круга и премјестити је у нови а то није могло да се постигне само отцјепљењем од Србије, потребно је било изградити потпуно нову нацију, на потпуно новим темељима.

Али пошто су Црногорци ипак Срби, и функционишу као завјетни народ, који треба да исправи неку историјску неправду, којем је потребан свијетли примјер Обилића и ново Косово које ће осветити, није се пред идеолозима новоцрногорске нације налазио нимало лак задатак. Осим релативизације досадашње историје Црне Горе која је недвосмислено српска било је потребно око нечега изградити нови идентитет. Изабрана је Велика Скупштина српског народа у Црној Гори из 1918. године.

Уједињење је проглашено за неправду. Краљ Никола би требао да заузме мјесто Кнеза Лазара. Божићна побуна да замјени у народној свијести Косовски бој. Крсто Зрнов треба да буде нови Милош Обилић а краљ Александар султан Мурат. Тадашња апсолутно већинска Црна Гора која је жељела уједињење проглашена је за Вука Бранковића. Свему томе дају се примјесе усташтва и фашизма кроз Савића Марковића Штедимлију и Секулу Дрљевића. Онима који ово раде није битна истина већ збуњивање. Битна им је наша карактерна црта да заузимамо бусије па тек онда да сагледавамо чињенице. А знамо да када се једном заузму бусије онда се само правда тај положај а тешко се признаје истина. То је оно на шта рачунају идеолози нове нације у овој борби и то је једини начин на који и добијају поборнике. Онима који су једном стали на погрешну обалу нуде оправдања за такав потез. Она се налазе у оваквој врсти изграђивања новог идентитета и у сили државног принудног апарата као и ситним бенефицијама у виду разних форми апанажа и слично.

То исто имали су и они који су у вријеме Османског царства на овим просторима прелазили у ислам. Смишљали су сопствена оправдања за тај чин и ослањали се на силу државе. Власт је увијек била у рукама таквих под којима је ћутала морално гњецава мањина. Али истина и правда била је увијек на другој страни. На страни оних који се нису одрицали крста часног и слободе златне, који су са тим крстом и том слободом издизали у планине и врлети одлазећи из благородних долина и равница у којима су остављали оне који су се турчили и примали царску вјеру с њиховим добрима и оправдањима.

И Подгоричка скупштина и Божићна побуна и Крсто Зрнов  и краљ Никола имају своје мјесто у историји српског народа који их је изњедрио. Али оне који покушавају да око тога изграде неки нови идентитет морамо да разочарамо и кажемо да је кнез Лазар погинуо у Косовском боју а краљ Никола распустио војску краљевине Црне Горе 1916. године и побјегао из земље остављајући је Аустроугарима пред којима је капитулирала његова крња Влада, да је Подгоричка скупштина израз вјековне тежње српског народа из Црне Горе за српским уједињењем.

Да је Божићна побуна локални окршај малог замаха за разлику од Косовског боја који је био судар цивилизација. Да Крсто Зрнов није положио свој живот у том окршају нити изабрао храбру и јуначку смрт попут Милоша Обилића. Он није убио краља Александра као Обилић Мурата већ је понизно молио да му служи и узме од њега пензију. Једино што има заједничко са Обилићем је то да је и он био Србин.

Да би један мит био снажан он мора да има и стварни садржај који му даје митску форму и да је на природан начин присутан у колективној свијести читавог народа. Похара Куча је снажније урезана у памћење читавог народа, Куча поготово, него што је то Божићна побуна.  Због тога је српски мит о Косову кадар да се јака са цијелим свијетом а новоцрногорски о Божићној побуни се саплиће сам о себе. То је мјера пада Црне Горе и народа који је створио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: