У украјинском интегралном национализму нема ничег оригиналног – Копија италијанског фашизма и немачког националсоцијализма

 Аутор: Максим Сливко

Пре много година, средином 2000-их, када сам се први пут заинтересовао за проблем украјинског национализма, скренуо сам пажњу на једну занимљиву особеносту. На сајтовима таквих организација као што су УНСО, ОУН, „Тризуб Степана Бандере“, главна тема уопште није била Украјина.

Чини се да националисти треба да пишу углавном о својој земљи и њеном народу, хвале и величају њихово достојанство. Никако. Већина материјала била је посвећена Русији. Северни сусед је на све могуће начине оцрњиван, уживало се у унутрашњим руским проблемима и прорицао скори и неизбежни распад Руске Федерације на националне државе.

Сањали су о повратку „украјинских националних територија“: Кубана, „Зеленог клина“ (Далекоисточно Приморје), Брјанске области, Курска и Липецка. Стално се покретала и надувавала тема наводно вечне народноослободилачке борбе украјинског народа против опаких „Московљана”. Сајтови су буквално одисали мржњом. Било је лако претпоставити да су се читаоци намерно припремани за рат против „вечног непријатеља“, односно са Русијом.

Посебно су објављивани материјали на тему историје. Аутори чланака покушали су да обликују идеалне хероје од издајника и политичких губитника као што су Виговски, Мазепа, Петљура, Бандера, Шухевич. Како кажу, за читаоце немају других хероја – осим издајника-пребега и нацистичких сарадника. Суморан култ патње и смрти је вучен као црвена нит.

Угњетавање и хронична туга. Глодомор, гробови Бандере, Стаљинови логори. Пароле-завети, којима се призивају мртваци из гробова, „Бандера дођи – ред уведи!“ (Доћи ће Бандера – он ће поредак успоставити) Касније се та политичка некрофилија јасно манифестовала у култу „Небеске стотине” са импровизованим олтарима, фотографијама, иконама, кандилима.

Отуда се појавила чудна традиција да се у центар Кијева носе ковчези са лешевима мртвих атошњика (бораца против тероризма, тј. против Руса у Донбасу – прим. прев.). Ако је живот пун патње и неуспеха, остаје само обожавање смрти.

У Украјини је Русофобија је проглашена за главну националну врлину

Термин „унутрашња окупација“ био је веома забаван. По мишљењу савремених идеолога украјинског национализма, сви проблеми „независне“ (Украјине –прим. прев.) произилазе из чињенице да власт припада „антинационалним снагама“. Али, ако почну да владају расно исправни и национално свесни Украјинци, онда ће се живот одмах побољшати. На завист непријатељских суседа. И реке млека ће тећи између горких обала. Овако покушавају да објасне невероватни феномен зашто Украјина, која је стекла независност и „престала да храни Москву“, није процветала, већ, напротив, стално деградира. Кривица се пребацује на неке спољашње силе зла.

Може се слободно тврдити да енергетска основа украјинског национализма није љубав према својој земљи, већ мржња према суседима, пре свега према Русима. Русофобија је проглашена за главну националну врлину. Убиј Руса у себи! Одрећи се свега што вас повезује са Русијом од језика до културе. Чак и у своје лично име. Николај треба да постане Никола, Ана – Ханоја, а Воробјов – Горобец.

Иако су модерним украјинским националистима главни непријатељ Русија и Руси, остали суседи се такође не доживљавају као пријатељи и савезници. Само још није стигао на њих ред. Трагична историја „Волинског масакра“ то потврђује.

Међутим, ако боље погледате, схватате да је мржња само врх леденог брега. Испод тога се крије срамније осећање – завист. Завист злог губитника који за своје проблеме криви друге, али не и себе. Освета. Ако освета не успе, онда бар пљуни у леђа. Опогани му се у папуче. Ово је Ничеанска огорченост у свом најчистијем облику. Украјински национализам је дубоко уплетен у комплекс инфериорности.

Љубав национално забринутих Украјинаца према свему руралном, према архаичном (везеним кошуљама, глиненим посудама, плетеницама и сламнатим шеширима) је врло индикативна. Живећи у Кијеву, видео сам својим очима како су у центру града, на раскрсници Хрешчатика и Институтске, активисти Мајдана поставили повртњак. Садили су першун и парадајз. У дрвеним шупама су одгајане кокошке, па чак и свиња. Био је април 2014. године. Револуционарима је град Кијев био туђ и несхватљив. И покушали су да га трансформишу у родну и познату фарму. У суштини, сво Украјинство то је побуна депресивног села против града. Сламнати трозуби против свемирских ракета. А у основи је исти комплекс инфериорности, завист провинцијског примитивца (изворна руска реч је рагул) према еманципованим и културним становницима града.

На пример, људи на фотографији снимљеној током обојене револуције (Евромајдана) 2014. се титулишу као рагули

Нација се проглашава главним објектом обожавања, квази-божанством. На њега се гледа као на вечно живи биолошки организам, који се састоји од „мртвог, живог и нерођеног”. За смисао постојања проглашава се непрекидна борба са другим народима за животни простор. Ова идеја је референца за колективно несвесно, на она далека времена када су само њихови саплеменици сматрани људима у пуном смислу. У суштини, нација, према схватању украјинских националиста је првобитно племе. Наши. Они су супротстављени свима осталима. Негује се и примитивни морал: „Шта је добро? Када ја нападнем комшију, одузмем му имовину и силујем жену. Шта је лоше? То је када комшија нападне мене, узме ми имовину и силује моју жену.“ Односно, странци се не доживљавају као људи – „уопште“. Дакле, у односу на њих све је дозвољено.

Идеја „борбе за животни простор“ преузета је из популарног социјалног дарвинизма у 19. и раном 20. веку. Занимљиво је да украјински националисти имају територијалне претензије не само према „Московљанима“. По њиховом мишљењу, „украјинске етничке територије“ постоје у Белорусији, Пољској, Придњестровљу, па чак и у Румунији.

Планира се стварање „украјинске независне саборне државе“ на ослобођеним етничким земљама. У ствари, то је тоталитарна држава са јасном хијерархијом. На њеном челу треба да стоји вођа (племена), затим „иницијативна мањина“ – елита (старешине племена), организована по принципу витешког реда. Испод је народ, или, како је написао творац доктрине украјинског интегралног национализма Дмитро Донцов, „маса, руља“ (племе). Они који припадају владајућој касти „не познају ни милосрђе, ни људскост у односу на појединца“. Не очекује се демократија. Организована, проактивна мањина „расна каста аристократских Нордијаца” (према Донцовљевој дефиницији) ће наметнути своју непопустљиву вољу руљи. С тим у вези, карактеристичан је однос „свесних“ украјинских националиста према сопственом народу. Широке масе сматрају се мрачним, несвесним, оштећеним „постколонијалним синдромом“. Наравно, таква формулација питања подиже самопоштовање националиста. Почињу да осећају своју супериорност, елитизам. Идеолози украјинског национализма играју на људску гордост.

Мржња смањује способност критичког мишљења

Занимљиво је да се већина националиста себе позиционира као браниоце традиционалних вредности. Уопште н воле припаднике ЛГБТ заједница нити мигранте. Уу исто време, међутим, огромна већина подржава европску интеграцију Украјине. Не збуњују их западњачка толеранција и мултикултурализам. Нека буду геј параде и 50 нијанси рода, само даље од Москве. Парадоксално. Међутим, мржња заснована на дубоким комплексима смањује способност критичког мишљења.

Од свог настанка, украјински самосталци су зависили од спољних спонзора. Прво је то била Аустроугарска, па нацистичка Немачка. Затим – земље НАТО-а, пре свега САД. У последње време, Велика Британија се активно укључује у игру. Можемо рећи да су Укронаци (украјински националисти – прим. прев.) увек нудили своје услуге. Мењали су само покровитеље. Иза разметљивог патриотизма крије се лакејска суштина, жеља да се служи богатом и моћном господару. Као шакал Табаки из Киплинговог Мовглија. Симон Петљура је једном проговорио: „Међу моћним међународним актерима морамо пронаћи оне који ће бити заинтересовани за украјинску независност“. Можемо рећи класична фројдовска грешка.

Присталице украјинске националне идеје нагађају о својој бескорисности, неспособности да стварају. Отуда и култ смрти и патње. Стога траже покровитеље, који су спољашњи извор снаге и енергије.

У украјинском интегралном национализму нема ничег оригиналног. То је копија италијанског фашизма и немачког националсоцијализма. Примитивчева пародија на велики и страшни Трећи рајх. Међутим, ова идеологија има одређену привлачну снагу. Једноставна је, разумљива, апелује на ниска, мрачна осећања – завист, љутњу, жељу за осветом. Ово омогућава адептима да превазиђу своје комплексе, да стекну осећај снаге и значаја. Престаните да будете „дрхтава створења“, без посебних напора. Свет је јасно подељен на светлост и таму, на пријатеље и непријатеље. Са својима се све може, туђи милост не заслужују. На сложена питања се одговара једноставним одговорима. За све невоље криви су спољни непријатељи. Живот добија сврху и смисао. У суштини, украјински интегрални национализам је сурогат за архаичну религију са сопственим догмама, „идолом-нацијом“, гомилом страшних духова и великих хероја.

Велики швајцарски психолог Карл Густав Јунг приметио је да су само оне политичке идеје које одјекују у нашем колективном несвесном у стању да захвате масе. Идеје засноване на архетиповима – прототиповима, концентрисаном искуству претходних генерација. Има ли таквих прототипова у украјинском национализму? Наравно да има. То је, такорећи, повратак у примитивну прошлост у новој технолошкој фази. Са становишта психологије, то је одбрамбена реакција на неповољне спољашње услове. Регресија. Враћајући се примитивнијем моделу понашања. Људи, када се суоче са потешкоћама, често почињу да се понашају као деца. Друштво клизи ка племенским односима. Гради се пирамидална структура: вођа – ловци – обични чланови заједнице – парије-изопштеници. Фридрих Ниче је прикладно приметио „Цивилизација је само танка кора над пламеним понором звери.“ Украјински национализам, као и сваки национал-шовинизам, је пут доле и назад. Много је лакше ходати њиме, него ићи напред и горе. Али то води ка уништењу и смрти. У пламени понор звери.

С руског превео Зоран Милошевић

Извор: https://naukaikultura.com/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: