У временом и бурном жилишту човјеку је срећа непозната

Пише: Лука Вукадиновић

Има и данас људи из сјенке, они се тешко ломе и плаше, њихове ријечи читају људи онда кад дођу на трупине своје. Има и данас истине оне, што ваља камење тешко има и ријечи тужних и лијепих има и оних што причају мудро.

Има и данас пучине грдне, што је добра само док јој ребра пучу, има и других мало бољих што траже пећину ђе ће да заспу. Има и данас проклетог кнеза и живи боље него некад, има и оних што пастиру служе и увече своје јагањце броје. Има и данас свакаквог шљама, што гази свемир у незнању своме има и оних што понизно пузе док чекају свануће зоре. Има и данас људи и нељуди, ваљда их је од вајкада било, има и оних несврстаних ради којих ови први силне борбе воде. Има и данас горе и природе има и пустиње и стазе трнове, има толико наде и падања колико има на земљи прашине. Има и данас суза и кајања и тешких судбина разних, има лажних људи и беспућа има и пречица што у земљу воде. Има и данас сузе родитеља и топле јутарње ријечи, има и данас мириса цвијећа што га прогнани око храма броје. Има и данас, тек толико части, да пркосе људи лажи и блату, има и данас моје дивне браће, што сложно вичу, „Ово је наше“. Има и данас фукаре разне и њихова воља у батини стоји, има и оних што батину страшну ради неке муке броје. Има и данас крволока што са ланцем око врата оде, има и оних што окове траже да везују најближе своје.

Има и данас јама и гудура ђе почива мноштво јунака има и данас лудих потомака што осташе да се против својих боре. Има и данас вјештица ко некад, само што некад срамно је било, данас је понос, данас је право да свак ради што му није мило. Има и данас више него икад, трулог и љигавог свијета, има смрада, има и смећа и све је веће сметлиште наше. Има и данас, мрчене раје и погледа кривеног тешког, има још живих старица црних, има и прича крај огњишта старих. Има и данас референдума и битака чудних, пљују се људи, жене се туку, народ грдни за слијепцима оди. Има и данас мноштво зала и једна искра блага и мала, која гађа врх леденог града и топи онај први камен одбачени, који стоји случајно на врху храма. Има и данас језика, толеранција и права, има за луде људе и жене, има свака врста своју црну кућу, ђе се може срести са осталом фелом. Има данас, што никад није било.

Има што први пут се родило. Има данас, има превише, но’ нас горди људи изгубише, има данас много и превише љуте масе и крваве улице. Има и данас планова и виђења, већ се будућа остварила прича, ево данас нови пророци пишу писма блиској будућности. Има и данас оне прве столице и четири стуба на четири краја, па бирају четири војника, два да смакну а два да остану. Има и данас одлука и обмана и оних незараслих рана, што је само кожица прекрила испод које ријека крви тече. Има и данас оних лаковјерних што зрцалу у очи гледају, сами своје ријечи изврћу, док се новим ките и везују а судбину какву им одреде, свима ће се опстанак казати, кад бројеви буду говорили. Има и данас издајника по укусу нашем, има их и кажу да лажу и да њима неке старе крваве руке ордење кују и власт поклањају.

Има и оних малих паразита, што чавкају без да нешто кажу, има њих много и страшно се слажу до тренутка кад се запитају ко је од ког већи.

Има и данас али више него лани, има невидљивих не због величине оних правих, правих нема, нема међу људе, прави су своје саградили куле, далеко у камене бестрагије и беспуте.

Има и данас људи и нељуди, ваљда их је увијек било. Само није увијек било много среће у очима црним. Срећа се плаћа и много кошта, народу првом није обећана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: