У времену које је пред нама показаће се свака мана и пукотина у нашем бићу

Пише: о. Дарко Ристов Ђого 

У једном од најбољих мјеста („Балиста или прашта“) Петровићеве „Опсаде Цркве Светог Спаса“ Ариф предлаже кнезу:

„Истина је да не могу досегнути висину Жиче… Ако допустиш, господару, окушао бих срећу с једном опсадном направом. Латини је зову балиста, а Словени глагоље прашта. Но, цркву не бих гађао стенама. Нама није шићар да ту или тамо пробијемо зидине узвисите утврде, Пре нам ваља све ово из ваздуха спустити на тло. Предлажем, стога, да наместо притесаног камена у прашту стављамо какве тешке догађаје, те да их убацујемо кроз црквене прозоре и тако отежамо храм, док га не спустимо на довољну висину нашег домашаја“

Покојни, тихи и ингениозни Горан Петровић слутио је и рашчитао нашу стварност.

Ових дана, када забринуто ћутим, питају ме ближњи шта ће се десити. Не могу то знати. Но знам да ће вријеме испред нас показати сваку пукотину на зидинама Цркве Светог Спаса. У данашњем калеидоскопу новости, у обавезама које (ми) се намећу, у организовању одбране од кафкијанске кривице која се намеће овом народу, теже ми је пала чињеница да званични сајт званичне туристичке агенције моје Српске Православне Цркве у списку „дестинација у иностранству“ набраја и Бијељину и Острог, Јасеновац и његових 700.000 мученика светих… Теже од опсадне Резолуције и издаје лажних Хелена, теже од мириса невоље у ваздуху подносим те пукотине на живом Тијелу овог народа. Ако се Црква спусти на земљу, ако њено Памћење вијекова не може даље ни дубље од граница бивше Социјалистичке Републике Србије – у чије зидине онда да се склонимо и гдје да потражимо лице Спасово?

Знам – из сличних искустава – да иза тог списка „дестинација у иностранству“ сједи неки незнавени али горди службеник који свему томе приступа из перспективе Пореске управе Републике Србије или сличне какве бирократске „памети“. Неки човјек који у мемљивим ходницима Патријаршије „само ради оно свој посао“, попут разних „новинара“ који о Туманима пишу као „српском Острогу“ – као да Острог није српски, као да се литије и нису десиле управо да би Острог остао српски. Колико пута треба навести Ломпарову проницљиву мисао да наши непријатељи „своде све српско на србијанско не би ли оно што није србијанско престало да буде српско“. Колико незнавености, необразовања или ситне регионалне злобе треба још да нама самима одузима толико неопходну снагу у ова времена када нас све балисте и праште свакако гађају бригама?

У времену које је пред нама показаће се свака мана и пукотина у нашем бићу, као што се може показати снага народа којег Црква и Христов пут ка Видовдану и са њега држе на окупу. Отаџбина је једна, недјељива. Молим да то неко јави и у Доброчинство, улица, чини ми се, краља Петра, 11000 Београд.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: