У загрљај Светом Василију

Пише: Немања Савић

Има скоро већ 12 сати од када смо кренули. Питате се гдје? На онај пут који се не планира, него деси. Тамо гдје смо своји. И тамо гдје је све наше.
А од овог пута, чуднији и чудеснији не постоји. Јер то је једино путовање када не одлазимо, него се враћамо. Ријека људи, ријека живота уочи 12. маја, не иде од извора већ кà извору. Жедна сама од себе иде да се напоји на Вјечном Извору Божје Милости.
А пут, необичан. Чудесан. Баш као живот. Већи дио пута прошли смо ноћу. Нисмо видјели куда газимо, али смо знали куда идемо. Уморне ноге кријепило је неуморно срце.
А свако је на овај пут кренуо са кофером. Спаковали смо своје бриге и наде, слабости и врлине, лијепа сјећања и трауме, захвалност и разочарења, грехове и добра дјела… Увезали га канапом вјере да не попусти.
А ноћ, тамна. И пут, дуг. Једино се, за брдима, дубоко у тами, види једна тачка. Наша једина свјетлост. И, онда кад нам се уморним од чкиљења учини да свјетлост нестаје, зажмуримо. Тада, ко успије да се затворених очију дубоко загледа види да то није тачка већ Манастир; да не свијетли звијезда већ Ореол Светог Василија. А око запише тај тренутак сузом што тихо рони низ уморно лице.
После једног од многобројних жмиркања, што од сна који покушава да окује вољу што од тражења свјетлости, отварам очи. И видим исто што сам у тамној ноћи видио у души. Манастир.
Надахнути виђењем, настављамо још брже. Да што прије стигнемо. Пењемо се уз степенице и придржавамо кофер наше душе. Група најбржих ходочасника пристиже Горњем Манастиру. Душа ватрена. У срцу радост. Толика да је човјек, све и када би хтио не може сакрити. Улазимо у пећину чији су зидови свједоци. Гледам у стару фреску што је потамнила од дима воштаница и на тренутак, затворих очи.

А у тренутку, вјечност. Живо сјећање, од тренутка када је Свети Василије први пут у овој пећини изговорио “Господе Исусе Христе сине Божији помилуј ме грешног” до овог тренутка у којем стојим загледан у дубину своје душе, стало је у тај тренутак. У том сам тренутку проживио све оно што сам чуо и прочитао о овом мјесту. Свједочио сам, иако свједок нисам био. Тај тренутак прекино се када је свештеник рекао “следећи”.

Цјеливајући Мошти, отворио сам душу рекавши све без иједне ријечи, исплакавши све сузе сувих очију. Покајао се и молио. Питао и добио одговоре. Изашао сам из црквице другачији. Жедна душа напојила се са Извора живота.
Застајем и погледом јурим по хоризонту. Сунце из Бјелопавлићке равнице истјерује најупорније остатке прошле ноћи. Зета тече. Баш као и људи… И она је свједок свих чудеса. И вјечно ће их свједочити читавој Васељени. Чују се звона што најављују Јутарњу Службу…
Звона !

Из пловидбе по сјећањима на обалу стварности вратише ме звона која са звоника Манастира Свете Тројице звоне и позивају Богу и себи. Као лијек. За душу и тијело. Против вируса и гријеха. У крајичку ока опет се роди суза, као нијеми свједок туге што ове године за дан Св.Василија нећу ићи Св.Василију.
Али, као и сва искушења, проћи ће и ово. Тада ћемо опет, кад не знамо гдје ћемо, знати гдје можемо. Када нам путеви буду непознати, на тај ће нас позвати срце. Када нам буде тешко и када нам вјера ослаби, знамо гдје ћемо доћи себи. Под Острогом.
Острог. Мјесто чудесне љепоте и чуда. Божје Милости и Његовог присуства. Свјетлост свијету. Наш светионик у времену таме. Пут и циљ. Најљепше кандило што је Творац упалио за наш народ. А у Острогу, Свети Василије. Чудотворац који вјернима даје наду, болеснима оздрављење, тужнима утјеху, благочестивима Благослов… Светац који се непрекидно већ вјековима за свој род и све људе моли у Острошкој пештери. Који нас стрпљиво чека да му се вратимо. Да се вратимо себи и свом смислу. Да будемо људи.

Аутор је студент Правног факултета у Подгорици

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: